Bili su ljudi kada je to bilo najteže: Ovo su imena 135 SRPSKIH PRAVEDNIKA, koji su spasavali Jevreje u Drugom svetskom ratu (FOTO)
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Vesna
Gos'n Veljko svaka Vam čast i na razmišljanju i na primeru iz vaše porodice.Baš mi je drago što ste izneli javno primer vašega oca kojem se svi možemo diviti i ponositi se kao narod sa njime.Da se to zna i da ostane zapisano.I ova država i narod treba i na drugi način da oda priznanje vašem ocu.Ima nas još čije su porodice i preci osetili na svojoj koži šta znači nacistička čizma.I najviše zahvaljujući plemenitim i hrabrim ljudima kao što je vaš otac nekako su preživeli taj rat.
Обреновић
Madlen Olbrajt nam se za sve zahvalila 1999
Вељко
Има их сигурно бар још толико, ако не и много више, који су заслужили да се нађу на списку Праведника. Један од њих је и мој покојни отац који је, између осталог, био ухапшен и осуђен на смрт од стране бугарских фашиста јер је у Пироту, 1941 године, до хапшења, бринуо о једног групи, или породици, Јевреја. Мислим да се ради о њих шесторо о које је он крио, снабдевао храном и лековима. Није стрељан са осталим својим друговима једино зато што је био малолетан, млађи од 21. године, по тадашњим законима. Али никада касније то није сматрао нечим што треба посебно истицати и тиме се хвалити, као ни својим доприносом у борби против неправде, окупације и фашизма. Једноставно је то тако требало и морало да буде да се човек неби стидео самога себе. Веома се поносим њиме и трудим да будем достојан таквог оца.