SLEPA, A ČINI ČUDA: Seka glumi, vozi, piše drame, gaji dvoje dece i - peva po kafanama!

- Nemam ja komplekse tipa invalid sam i slično, jer mogu sve što i drugi, pa čak i bolje - počinje priču Slobodanka Matić, koja je kao prevremeno rođena beba sa šest meseci ostala slepa. Slobodanka, koja tako živi već 39 godina, ponaša se kao da njen hendikep ne postoji, čak i farba kosu - da bi bila lepa. Jer, lepota se oseća i kad se ne vidi.

I to nije sve. Seka, kako je od milošte zovu, uspela je sa svojim hendikepom da završi fakultet, rodi dvoje dece, da piše monodrame, glumi, banči po kafanama, a njena životna priča na trenutke više liči na akcioni film, sa scenama bežanja iz Sarajeva poslednjim avionom na dan početka rata u Bosni.

- Nikada nisam imala vremena da razmišljam o tim kompleksima... Imam ih ja, nije da ih nemam. Na primer, smeta mi seda kosa... Htela sam da crknem dok se nisam ofarbala u crno. A to što ne vidim, pa to je nešto sa čime sam se srodila, niti mi to smeta, niti zbog toga patim. Znate ono kad mi kažu, joj nikada nećeš videti svoje dete, a ja im odgovorim: "Pa dosta mi je što ga slušam kako mi ovde kmezi, zamisli još i da ga gledam" - šali se vesela tridesetdevetogodišnja majka dvoje dece.

Živi sa sinom Milošem (13), ćerkom Aleksandrom (5) i roditeljima, koji su joj bili velika potpora u životu. Zahvaljujući njima i svojoj upornosti, uspela je da završi fakultet, nađe posao, izrodi decu.

- Vaspitanje mojih roditelja, naročito spartansko vaspitanje moje majke, koja nije štedela ni kritiku, ni varjaču, mnogo mi je pomoglo. Nikada mi nisu ni u čemu popuštali zato što sam hendikepirana. Ponašali su se prema meni kao da sam dete kome ništa ne fali.

Zato vesela i druželjubiva Seka ni kao dete ništa nije propuštala.

- Ljuljala sam se na ljuljaškama, klackala na klackalicama, penjala se po drveću, pa sam i automobil naučila da vozim. Znate, moj tata je automehaničar i hteo je da me potpuno tehnički oslobodi, tako da nemam nikakvih strahova, ni od vode, ni od visine, ni od vatre - dodaje ona.

Završila je školu za slabovidu i slepu decu, ali su joj psiholozi već u četvrtom razredu rekli da je potpuno socijalno pripremljena za učenje sa decom koja nisu hendikepirana, te su joj predložili da pređe u "normalnu" školu.

- To sam, naravno, odbila jer nisam želela da napustim svoje prijatelje. Od svog brata, koji je stariji godinu dana, uzimala sam knjige i iz njih učila, ali nisam htela da pređem kod ovih "normalnih" - priča ona.

Nakon toga, Seka je pokušala da upiše fakultet, ali kako je završila srednju školu trećeg stepena, odbili su da je prime da polaže prijemni ispit za Filološki fakultet u Beogradu. Tako je odlučila da pokuša u Sarajevu:

- Neko se nađe i kaže da ti pročitam ovoliko, pa onda moja majka uzme i snimi nešto na kasetu, pošalje mi, onda ja uzmem beleške od kolege, nešto sam prepisivala, hvatala beleške... Snalazila sam se - objašnjava ona.

Imala je sreće da je Sarajevo napustila dan pre početka rata:

- Većina nas nije verovala da će do rata doći. Međutim, onog momenta kada sam čula da se vojska povlači iz Sarajeva, shvatila sam da je stvar ozbiljna i rekla ocu da dođe prvim avionom po mene. Međutim, tu noć je pala magla, ona sarajevska... Tada sam pokupila svoje stvari i dogovorila se sa cimerkom da me odveze na aerodrom da sačekam oca i tim istim avionom kojim je on došao vratila sam se u Beograd.

Dan nakon toga, u Sarajevu je počeo rat, a Seku je obuzela tuga, ne samo zbog gubitka prijatelja i svega što je usledilo, već i zbog toga što je mislila da je sa studijama gotovo. Nekoliko dana nakon povrtaka kući, utvrdili su joj tešku anemiju, a ona, iako je bila pod terapijom, počela je da se raspituje o mogućnosti nastavka studija u Beogradu. Kada su joj odobrili nastavak studija, niko nije bio srećniji od nje. Uz sve to, počela je da radi u "Galenici" još dok je bila treća godina fakulteta. Završila je sve u roku i diplomirala sa 22 godine.

- Mladost-ludost, šta da vam kažem...

Sina Miloša rodila je sa 26 godina, a sa pokojnim suprugom upoznala se kada joj je bilo 25. Umro je od srčanog udara, a Seka je ipak odlučila da svom sinu podari brata ili seku. Tako iz vanbračne veze ima ćerku Aleksandru, koja uskoro puni pet godina.

Sada, kaže, uživa u roditeljstvu, poslu, voli slavlja, putovanja. Kafana i pozorište ipak imaju posebno mesto u njenom srcu. Kada ode u kafanu, naraučuje "Tri metera somota", "Polomiću čaša od kristala"...

- Ustanem, mada nisam neki igrač, ali kad me ponese dert ja cupkam, baš me briga. Više, doduše, volim da pevam i da glumim. Gluma je moja velika ljubav. Poslednji put sam izvela svoju monodramu "Diskrecija zagarantovana" u Doboju, u Republici Srpskoj. Režirao ju je Milan Caci Mihajlović. Trudila sam se da bude veoma profesionalno iako sam amater.

Na pitanje da li joj je  život u mraku nekada dojadio i da li je ikad pomislila da uradi nešto sa sobom, s druge strane se zaorio gromki smeh, a Seka je nastavila naše pitanje rekavši:

- Mislite ono kao hoću da se ubijem i to. Čula sam da je stopa suicidnosti veoma velika i jako mi je žao zbog toga, jer je toliko divnih stvari oko nas, toliko je toga interesantnog. U svemu možete da nađete nešto pozitivno. Znate, čovek pomisli: "Kad se ja sad uduvam ili napušim neke trave, biće meni lepo". Ali, uvek imajte na umu to da je najlakše pobeći sa poprišta, a ostati na boju je hrabro, ali teško. Zato samo napred, glavu gore i uživajte u životu, jer je prelep!

P. S. Dobro je pa Seka posle ovih reči nije mogla da vidi suze u očima novinarke...

(Biljana Tasić)