Ovaj Japanac je najveći Srbin: Krstio se na Hilandaru, sad se zove Sava Hilandarac (FOTO)

Profesor Mićikata Suzuki skuplja tri prsta, podiže desnu ruku i krsti se dok ulazi u beogradsku Sabornu crkvu. Umesto mi njemu, gost iz Japana nama objašnjava stil ikonostasa - ko ga je započeo, a ko završio i zbog čega voli ovo remek-delo. Lekciju drži poput pravog domaćina, na tečnom srpskom jeziku. Šapatom, da ne remeti tišinu hrama.

Na Svetoj Gori, u Hilandaru, pre 14 godina, krstio se i primio svetu tajnu pravoslavlja. Monasi su mu nadenuli ime Sava, Sava Hilandarski.4Na zvaničnoj stranici Univerziteta Okajama, na kom predaje istoriju umetnosti i srpski jezik, piše njegovo ime Mićitaka Sava Suzuki.

Preporučujemo

Američki monah Sofronije živi u srpskom manastiru na Kosovu: Albanci su ga optužili da diluje drogu, a kada je pokazao ovo, ustuknuli su (FOTO)

A još kao student, pre gotovo 40 godina, stigao je prvi put u Srbiju. Došao je na specijačlizaciju kod čuvenog profesora Vojislava Đurića. Naučio je prve reči na našem jeziku. Upoznao Beograd, zanemeo pred lepoto Žiče, Studenice, Gračanice. Ovde je pronašao drugu domovinu.

Suzuki  Mićikata i Srbija, veza koja, kaže, nikada neće biti prekinuta.

- Za Srbiju me je vezalo to što sam ovde pronašao koren evropske kulture. Dok je Zapad sav okrenut materijalnom, kod vas se, a da niste ni svesni, očuvalo duhovno. Postoji ravnoteža. Kada sam prvi put kročio na tlo Evrope, iz Japana sam došao brodom, pa vozom. U Rusiji me je oduševila vizantijska umetnost. Posebno ikone. A onda sam došao u Srbiju i otkrio da je vizantijska umetnost ovde još lepša, autentičnija, da nigde na svetu ne postoje veća remek-dela.

Okona je, smatra, najvažniji sadržaj hrišćanstva. To je portret bogoćoveka, a prihvatanje kontradikcije da je Bog ujedno i čovek, kaže, suština je vere.

Kada je prvi put video Studenicu, profesor Suzuki bio je potresen njenom lepotom.

- Taj manastir vrhunac je evropske srednjovekovne umetnosti - bez dileme procenjuje ovaj stručnjak.

Pomogao je u dobijanju pomoći japanske vlade za obnovu manastira na jugu Srbije. Tako su restaurirane freske u Crkvi Svetog Jovana u Jasunji kod Leskovca. Nekoliko godina stručnjaci su skidali sloj crteža iz 20. veka, da bi ispod zablistao autentičan freskopis star pet vekova.

Da bi lepotu srpskih manastira predstavio svojim sunarodnicima, na japanski jezik je preveo monografiju "Hilandar" Dimitrija Bogdanovića, Dejana Medakovića i Vojislava Đurića.

A za Japance kaže da se suštinski razlikuju od Srba, pravoslavaca.

- U Japanu svi mnogo rade. To je neka vrsta bolesti, da se sve vreme troši na rad. I zbog toga su ljudi mnogo depresivni. U Srbiji je sasvim drugačije. Pravoslavlje zagovara radovanje životu. Istina, ovde bi ipak moglo malo više da se radi. Imam prijatelje koji rade na univerzitetu i koji, samo što su otišli na posao, već se vraćaju kući.

Pored istorije umetnosti, on predaje i srpski.

- Kad sam u Japanu, moj srpski zvuči odlično. Kad dođem u Srbiju, onda čujem koliko grešim. Nisam lingvista, ali raduje me da studente učim srpski jezik. A i oni se raduju. Svake godine imam ih između 20 ili 30 u grupi. Japancima, a i drugim stranim studentima, srpski zvuči neobično, kao što ovde zvuči japanski. Zato vole da aga uče. Mada, mnogi i ne znaju gde je Srbija, često je mešaju sa Sibirom i pitaju da li je tamo mnogo hlladno.

Univerzitet Okajama finansira boravak naših akademaca i profesora tamo, gde se usavršavaju u oblasti japanskog jezika i kulture.

Da bi broj akademaca iz Srbije bio još veći, nedavno je u Beogradu osnovano i Društvo prijatelja Univerziteta Okajama.

Osim duha prošlosti, koji pronalazi u njima, objašnjava kako voli i damare savremene Srbije, koju oseti svaki put kad stigne u Beograd. Voli naš na Brankov most, odakle je, tvrdi, najlepsi pogled na reku i stari deo grada.

(Telegraf.rs / Izvor: Večernje novosti)