Šta je crna svadba i zašto majka igra kolo na grobu sina? Jezivi običaji kod Srba koji se i dalje pamte (VIDEO) (FOTO)

Posmrtni običaji su raznoliki - neki nastali iz vere, a neki iz sujeverja, i često se razlikuju od sela do sela. U Srbiji je kult mrtvih odvajkada bio izuzetno poštovan, a neki običaji vezani za njega zadržali su se i do danas, doduše osavremenjeni.

Današnji običaji podrazumevaju da se u znak žalosti nosi crnina i crni flor na reveru. Na grob se iznose žito i vino, a nakon sahrane se odlazi u kuću pokojnika ili restoran na daću. Pokojnik se sahranjuje u svečanom, novom odelu, uglavnom ranije pripremljenom za tu priliku (ako je u pitanju starija osoba), a često i sa nekim za njega bitnim ličnim stvarima.

Preporučujemo

U danima žalosti se ne pali televizor i ne sluša muzika na radiju, ponegde se i ogledala prekrivaju crnom tkaninom jer postoji verovanje da duša pokojnika može da ostane zarobljena u odrazu, tj. da su površine sa odrazom svojevrsni portali između ovozemaljskog i zagrobnog sveta.

Na crkveni praznik Zadušnice iznosi se na groblje jelo i piće za dušu pokojnika - i danas se u nekim krajevima na groblju organizuje čitava gozba za dušu pokojnika. Prema crkvenim pravilima, daće i podušja se ne daju da bi se pokojnik "nahranio" već da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika.

Međutim, običaji se razlikuju od mesta do mesta, te se na primer u selima ili prigradskim naseljima često može videti istaknut crni barjak na kući preminulog. Takvi barjaci nose se i na pogrebnim povorkama. U manjim mestima običaj nalaže da povorka na putu od crkve do groblja zastane na raskrsnici "kako bi pokojnik još jednom pogledao svoje rodno mesto". U istočnoj Srbiji često se namesto barjaka može videti nadgrobna ploča ugrađena u fasadu.

Široko rasprostranjen običaj i dan danas je postavljanje krajputaša, spomen-obeležja nad "praznim grobom" jer se veruje da pokojnik mora da bude sahranjen na mestu na kojem je i umro. Krajputaši su se podizali odvajkada, pogotovo ako pokojnik umre daleko od kuće ili mu se ne zna pravi grob, jer takođe postoji verovanje da duše nesahranjenih ne mogu da se "smire".

Posebni običaji sahranjivanja odnosili su se na vampire ili na osobe koje bi mogle da se povampire. Ukoliko bi postojala sumnja u selu da se neki od pokojnih meštana povampirio - njegov grob bi se otkopavao i u srce bi mu se probijao kolac i telo bi se spaljivalo. Na taj način je u 18. veku zaustavljen Petar Blagojević, vampir iz Kisiljeva, koji se meštanima ukazivao u snu i davio ih.

Prevencija od vampirizma bio je obred zasecanja kože iza uha pokojniku. Takođe, postojao je i običaj da se pokojniku kroz rukav provlači so kao zaštita od nečistih sila.

Nekada je široko bio rasprostranjen i običaj naricanja za pokojnikom na sahranama. Za to su bile angažovane starije žene koje su se zvale narikače i čiji je zadatak bio da oplakuju pokojnika. One su klečale kraj sanduka, kroz ritmično plakanje i kukanje nabrajale pokojnikove dobre osobine.

Ne treba zaboraviti ni stećke koji su najrasprostranjeniji u Bosni, a u Srbiji se mogu naći u Raškoj oblasti ili zlatiborskom kraju. Ovi živopisni nadgrobni spomenici nastajali su od XI do XV veka. Ukrašeni su krstovima, ljudskim i životinjskim figurama, scenama lova i rozetama i natpisima. U Perućcu može se videti čuveno Mramorje, srednjovekovna nekropola stećaka bez natpisa, najočuvanija nekropola tog podneblja.

U istočnoj Srbiji, među Vlasima praktikovao se veoma neobičan običaj, naime, ukoliko bi pokojnik bio mlad i neoženjen, pronalazila bi se devojka (njegova verenica ili neka mlada devojka iz sela) koja bi se venčavala s pokojnikom.

Običaj se zvao "crna svadba", a brak s pokojnikom bio bi ugovoren na godinu dana. Najpotresniji trenutak bio je kada bi majka pokojnika morala da zaigra svadbeno kolo na sinovljevom grobu, kako piše Nacionalna geografija.

Vlasi su imali još jedan neobičan običaj, tzv. "kolo za pomanu" odnosno kolo za mrtve. Daće praćene plesom i gozbom omogućavale su blagostanje pokojniku na onom svetu. Snimak iz 1982. godine prikazuje ovaj običaj u Radujevcu kod Negotina.

(A. M.)