INTERVJU - VUK DRAŠKOVIĆ: Nisam pisao Lauševićevu knjigu ,"Tamo daleko" je priča o Srbiji! (FOTO)

Lider Srpskog pokreta obnove i jedan od čitanijih srpskih pisaca Vuk Drašković u svom intervjuu za Telegraf.rs, a pred predstojeći sajam knjiga govori o svojoj novoj knjizi, koja je već razgrabljena , "Tamo daleko" i o tome kako njegov junak Vidan proživljava košmare i mašta o ponovnom sastavljanju velike njive njegovog dede Avrama, što su isti snovi i košmari koje proživljava Srbija i dan danas.

Napisali ste novi roman, i prema prvim procenama novi veliki hit, simboličnog imena "Tamo daleko" koji počinje stihovima Milutina Bojića iz "Plave grobnice", a u kojem je glavni junak Vidan, šta on simbolizuje i šta proživljava?

- Njegova priča i njegovo svedočenje obuhvata ceo srpski dvadeseti vek, bilo da je reč o snoviđenju ili gledanju u budućnost. Njegova priča je priča o tragediji njegove porodice Maksimović, što je zapravo tragedija cele Srbije, s druge strane njegovi košmari, ma koliko izgledali fantastično u poređenju sa stvarnošću nisu nimalo onostrani.

  Kroz sudbinu Vidana preslikana je i sudbina Srbije?

- Ja sam to hteo da postignem, a da li sam u tome uspeo odlučiće čitaoci. Meni se lično čini da je srpski 20 vek poput udara groma i da se još od tog udarca nismo osvestili i da ne znamo zapravo šta nam se desilo, niti znamo šta smo to sebi učinili.  Možete li da zamislite pisca koi bi se 1918. godine usudio da u nekom snoviđenju prorokuje da će Srbi na kraju 20 veka izgubiti oba Balkanska rata, Prvi svetski, državu koju su stvorili i da će svi veliki svetski saveznici Srbije stati, na kraju 20 veka protiv nje, ne verujem da je mogla postojati takva maštovitost, a zapravo to se nama dogodilo.

  Šta to konkretno povezuje ovaj roman sa sudbinom Srbije i današnjim dešavanjima?

- Ta činjenica da smo mi na kraju 20 veka svoju kuću pretvorili u ruševinu, evo na samom početku ovog novog veka, nama tone i ta ruševina, a mi nikako da se dozovemo pameti i da shvatimo šta smo sami sebi učinili i da kažemo da ovaj veliki poraz moramo napokon, ako nam već nije iscurelo vreme, početi da pretvaramo u svoju pobedu.

  Da li će Vidan u tome uspeti, da li će poraz pretvoriti u pobedu i time rešiti svoje košmare, a tako i Srbija?

- On sanja intervenciju iz kosmosa, oružanu. Posle čega se pod prisilom nadmoćnih vojska sa planete Tantalus ponovo sjedinjuju razbijene parcele njegovog dede Avrama. U njegovom snu, koji on sanja kada je Jugoslavija postojala i to 80-tih godina, ta država je zapravo velika livada dede Avrama. Što ona u stvari i jeste bila jer je tadašnja Jugoslavija 1918. godine stvorena na žrtvama, ogromnim, neshvatljivim, žrtvama srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Srbija je tada izgubila trećinu stanovništva, biološki je bila slomljena, poražena i kao takva nacija izašla je iz tog rata ali sa oreolom svetskog pobednika, e iz toga, svidelo se to nekom ili ne proisteka je Jugoslavija. Zahvaljujući tom stvaranju premošćena je biološka kataklizma srbije jer se odjednom u toj državi našlo oko 3 miliona Srba koji su pre "Velikog rata" živeli izvan Srbije u Austrougarskoj. Dakle moj junak želi i iz njegove želje niče ta fantazija da će kosmičke sile ponovo sjediniti parcele velike livade njegovog dede i on prognozira da će to biti oko 2033. godine. Nije isključeno, samo što ta sila neće doći iz kosmosa nego će do toga sjedinjavanja doći pod pritiskom jedne sile čija je prestonica sada u Briselu. Ja ne verujem da će se moći u nedogled nastaviti život u ovim bantustanima. Bila je to velika država, govorim o livadi dede Avrama - o Jugoslaviji, poštovana u svetu, sa ogromnim šansama da postanemo Amerika sa Balkana, da svi budemo Jugosloveni, a istovremeno da svako bude i Srbin i Hrvat i Slovenac i Albanac i Makedonac... Svi smo nastradali. Pristupanjem svih ovih zemalja u EU tada će početi, po meni, proces, dirigovan iz Brisela, udurživanja u neku vrstu Jugounije - Jugoregije, neke vrste sub-unije Evrope, naravno, po novim pravilima, ali će opet granice izgubiti svaki značaj, neće ih biti na terenu, već će biti samo ucrtane u mapama kao što su bile i u Jugoslaviji. Danas smo svi u nekim kavezima, to je nama naša borba dala.

  Prema tim predviđanjima možemo li očekivati da 2033. godine ponovo živimo u Jugoslaviji?

- To ne izgleda sada toliko fantastično i ja mislim da je to neizbežno. Hrvatska i Slovenija su već u EU, Crna Gora, BiH, Srbija, Makedonija su u Uniji a izvan nje, a to je neodrživo stanje. Istočne granice Evrope su izvan Srbije, tako da biti u tkivu Evrope, a biti izvan nje je kancerozno stanje. EU, po meni ima dva izbora da ćuti, da pusti i toleriše stabilnost propadanja u svom organizmu i da rizikuje balkanizaciju Evrope. Balkan je uvek ima istorijski talenat za destrukciju ili da uradi sve da se i ovaj region evropeizuje, ja mislim da će to učiniti.

  Svaki vaš roman koji ste napisali nosi sa sobom i porku, kakvu ste ovde poruku želeli da uputite?

- Neka čitaoci izvlače pouke, ja sam pisao da rečima bude jako tesno, a mislima i svakojakim tumačenjima veoma široko. Ovoga puta ima stranica koji se bave i pitanjima najveće tajne "ko smo mi", generalno, ne kao Srbi već kao ljudi, zatim "jesmo li ovde rođeni" ili smo zasejani, "odakle smo zasejani", "šta znači smrt", "da li se u ovom kosmosu sve događa slučajo", "da li zakoni koji funkcionišu imaju svog zakonodavca i ko je zakonodavac". Ja ne volim laku literaturu i mislim da je na književnosti danas jedna posebna obaveza kojima se više ne bavi filozofija jer je ona maltene ućutkana danas od strane savremene nauke, koja je napravila neverovatne prodore u to nepoznato i svaki dan ih pravi, ali ne trpi filozofiju jer nauka hoće dokaze ili bar nešto što se naziva hipoteza. Filozofija je dakle ućutkana, religija ne priznaje nikakvu maštu i nedozvoljava joj da izađe iz okova njenih dogmi niti priznaje ikakve dokaze koji bar malo osporavaju njene dogme. Tako da literatura mora da uđe na taj teren nemogućeg, nepoznatog, tajanstvenog i ja to činim. Ne samo u ovom romanu, možda sam samo u njemu najviše iskoračio.

  Jedan ste od čitanijih pisaca u Srbiji, mnogi vaši romani se i dan danas čitaju iako su davno objavljeni, kako to komentarišete?

- To mi pričinjava zadovoljstvo, ali ono je jako jako umereno. Zato što bih ja možda kada bih ponovo pisao te romane nešto i promenio, izbacio, dosta toga skratio.

  Mislite da nije trebalo sve reći?

- Trebalo je. Neki to pisci već čine. Eko je "Ime ruže" maltene prepolovio, zato što ovo nije vreme, čini mi se, za preopširne knjige. Ljudi nemaju vremena ni za šta. Ovo je vreme brzog ritma, života. Kompjuteri, tablet i ostali uređaji unakaziše knjige, čak i ovu klasičnu književnost. U Americi sam kupio skraćeno izdanje Dostojevskog gde je "Zločin i kazna" svedena na priču kako o ubistvu babe i hoće li ga otkriti, hoće li inspektor naći dokaze, hoće li se on predati ili neće. Ne znam, možda bih skratio, a možda i ne moja dela. Ništa nije savršeno i ne može biti. Evo nasred Knez Mihailove izložimo najdivniju skulpturu od zlata, savršenu, ljudi će prolaziti nezainteresovano, a onda da naiđe neko i nju rani, odvali parče onda će se svi okupiti oko nje i govoriti "šteta raniše ovakvu skulpturu". Nema savršenstva.

  Šta je ono čime bi ste bili zadovoljni da nakon toliko godina čujete o ovoj knjizi?

- Neke stvari ne znate kada pišete. Kasnije ćete ih saznati. Kada sam pisao "Nož" ni slutiti nisam mogao da će Jugoslavija biti ubijena i da će i posle njene smrti u nekim njenim bantustanima biti živa anatema bačena na taj roman. Mnogi mi evo i posle smrti Jugoslavije u Hrvatskoj i BiH i dalje zameraju i nikada neće zaboraviti "Nož". Zato što je to roman koji je progovorio o genocidu nad Srbima za vreme NDH, koji je otkopao strašni zločin koji je po državniom projektu bio sakriven, zatrpan i ućutkan. Sad znam da sam "Nož" pisao pre 10 godina da bi me obasuli napadima da sam sve izmislio kako bih našao opravdanje za srpske zločine u prethodnim ratovima. Međutim on je napisan 10 godina pre raspada Jugoslavije i ratne eksplozije, preveden na mnoge jezike i taj prigovor da  sam nešto izmislio je nemoguć.

  Bilo je priče da ste navodno vi sastavili prvu knjigu Žarka Lauševića, a da vam je on samo dostavio spise, šta je tu istina?

- To su najobičnije gluposti. Ja Žarka dobro poznajem i pre te nesrećne večeri u Podgorici kada se desilo zlo. Najmanje jednom godišnje ga posećujem i u Njujorku i Americi. On je tamo sužanj. Godinama je bio moler, zidar, ilegalac, strašno je patio i patiće do kraja života zbog te večeri. Ni po čemu on od Boga ni od oca nije projektovan da bude ubica, ali jedan splet najnesrećnijih okolnosti spojio je njega sa ljudima koje prvi put vidi i dogodilo se, šta se dogodilo. Ja sam mu samo jednom rekao "pokušaj tu svoju muku i patnju da izbaciš iz sebe" i da je prospeš. "Piši, piši", i to je sve.

  U razgovorima sa Žarkom Lauševićem, da li ste naslutili ima li želju da se vrati u Srbiju?

- Normalno je da ima želju, a istovremeno ga, verovatno i dosta toga odbija od te želje. Jer on nije čovek koji se ponosi onim što se dogodilo. Što je bliže mestu velike nesreće to mu postaje teže.

  Koje su to tri knjige koje bi preporučili našim čitaocima da bi trebalo da imaju u svojim bibliotekama?

- E, to neću. Zbog tri knjige da se zamerim drugima? Ja sam davno govorio na tu temu, meni su tri pisca iznad svih drugih od antike do danas prvi je Dostojevski, drugi je Dostojevski, a treći je Dostojevski.

Pročitajte šta je Vuk Drašković rekao o političkoj situaciji u Srbiji u nastavku ovog intervjua.

(Darko Zlojutro)