VUK DRAŠKOVIĆ: Srbi su uvek i svuda podržavali svoje firere!

U novom romanu Vuka Draškovića "Tamo daleko", koji je "Nedeljnik" imao čast da pročita, nema više nade, ni vere za Srbiju. Nagon za samouništenjem postaje vladajuća ideologija koja sve pobede pretvara u poraze, slavu u stid, a kuće u ruševine.

- Srbija ne priznaje poraz, neće ni novu politiku ni nove državne temelje. Srbija potpiše kapitulaciju i napusti Kosovo, a onda izglasa ustavnu mantru da je Kosovo u Srbiji. Već trinaest godina Srbija se zaklinje svojoj "svetoj tapiji". Menjaju se vlade, ali ne i jedna autistična i tragična politika. Nikad se Nemačka ne bi oporavila i postala današnji ekonomski gospodar Evrope da je, posle sloma 1945, nastavila Hitlerovu politiku i zaklinjala se svojim izgubljenim "svetim tapijama" - navodi Drašković.

U životnoj drami glavnog junaka novog romana Vuka Draškovića, Vidana Maksimovića, ogleda se ceo dvadeseti vek Srbije. Njega još kao dete priče njegovog dede odnose na dno mora, pored grčkog ostrvceta Vido kraj Krfa, gde sanja sa zaspalom srpskom vojskom. Odatle, iz tog sna, Vidan vidi sve. I vreme prošlo i vreme buduće. Jedino više ne vidi nikakvu veru, niti bilo kakvu nadu za zemlju u kojoj vlada samo nagon za samouništenjem.

- Ima bajanja o "nebeskoj Srbiji" i kosovskom grobu kao programu srpske nacije i države. Ima pokliča da su Evropa i Amerika satanske tvorevine i da je tamo ubijen i Bog, a jedino nije ubijen u "majci Rusiji", večnom bastionu ljudske slobode i sreće. Ako današnja Srbija uopšte ima svoju duhovnu elitu, onda je ona, dominantno, antievropska, antidemokratska, antirazvojna i anticivilizacijska. Ta i takva "elita" ključni je vinovnik ne samo naših srušenih života, nego i svih snova srpskog naraštaja s početka 20. veka. Ali nisu svi naši snovi tako loše završeni. Turska, Austrija, Mađarska, Nemačka ili Japan doživele su bile slom neuporedivo veći od povlačenja Srbije s Kosova 1999. godine. Ipak, te zemlje nisu gubile ni veru ni nadu... Da li je to put? Doživele su poraz, prihvatile poraz i s novom politikom i novim državnim temeljima okrenule se budućnosti. Srbija, međutim, ne priznaje poraz, neće ni novu politiku ni nove državne temelje. Srbija potpiše kapitulaciju i napusti Kosovo, a onda izglasa ustavnu mantru da je Kosovo u Srbiji - navodi Drašković.

On tvrdi da je Srbija iz Velikog rata 1918. izašla kao pobednik, ali biološki poraženi pobednik. "U rat je ušla sa 4,5 miliona stanovnika, a ratnu pobedu dočekala s milion glava manje".

- Ta nacionalna katastrofa premošćena je stvaranjem Jugoslavije, odnosno prilivom više od tri miliona Srba koji su, pre rata, živeli u Austrougarskoj. Tek onda dolazi "krvavi danak" Drugog svetskog rata - tvrdi on.

Prema njegovim rečima, pad Berlinskog zida i krah komunizma u Moskvi i čitavoj Istočnoj Evropi srpski narod nije razumeo kao veliku šansu za novu politiku u demokratskoj, federalnoj ili konfederalnoj Jugoslaviji, kojoj bi bila širom otvorena vrata NATO alijanse i Evropske unije.

- Srpski narod, svuda u Jugoslaviji, podržao je svoje firere, koji su istorijski prevrat u Evropi razumeli kao trijumf antisrpske i antipravoslavne alijanse Berli-Vatikan-Beč, pa su u čvor vezali petokraku i pravoslavlje, uvereni da će se "majka Rusija" osloboditi Gorbačova i Jeljcina, i da će Crvena armija, u novom pobedničkom maršu ka Berlinu, preći i preko Balkana, pa postaviti granice Velike Srbije. Platili smo tragičnu cenu toj strategiji, ali su u današnjoj Srbiji, posle svih poraza i nesreće miliona ljudi, najbučniji i najuvaženiji baš njeni korifeji. Strategija je, govore oni, bila sjajna, a njen neuspeh je prolazna greška, jer je "majka Rusija" sve snažnija, Amerika je trula, a Evropa se raspada. Na Srbima je da mrze Zapad i da čekaju - kaže Drašković.

(Telegraf.rs / Izvor: Nedeljnik)