KO JE BIO LEKA RANKOVIĆ: Čovek koji je prisluškivao Tita, Dačić ga rehabilituje! (FOTO) (VIDEO)

Aleksandar Leka Ranković, nekadašnji šef zloglasne OZNE, ministar policije, potpredsednik SFRJ i saborac Josipa Broza Tita, čovek koji je prisluškivao sve, mogao bi na zahtev premijera Srbije Ivice Dačića nakon 30 godina od njegove smrti da bude rehabilitovan.

Položivši venac na Rankovićev grob povodom tridesetogodišnjice njegove smrti, srpski premijer i ministar unutrašnjih poslova rekao je da Ranković nije smenjen zbog prisluškivanja Tita, što je, kaže, lažna optužba, već da je "iza te smene stajala inauguracija antisrpske politike koja je dovela do Ustava iz 1974. godine i rasturanja Srbije".

- Država do sada nije posvećivala pažnju Aleksandru Rankoviću. Da li je on bio u pravu ili nije i šta je srpski narod tada mislio o njemu najbolje se pokazalo na njegovoj sahrani, na kojoj je bilo više od 100.000 ljudi. To je bio nezabeležen politički događaj, on je sahranjen uz skandiranje "Leko, Leko"... Srbi, naročito na Kosovu i Metohiji, s velikim poštovanjem govore o njemu. Možda sam edan od retkih koji se zalaže za rehabilitaciju nekog iz partizanskog pokreta - objasnio je Dačić.

Ranković je bio potpredsednik SFRJ i član najužeg rukovodstva vladajućeg Saveza komunista Jugoslavije do smenjivanja sa svih funkcija 1966. odine. Rođen je novembra 1909. u Draževcu nedaleko od Obrenovca, a od 1922. u Beogradu je učio abadžijski zanat. Tako je već polovinom dvadesetih postao sindikalni aktivista, 1927. član SKOJ-a, a ubrzo i sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a Beograda. Naredne 1928. postao je član KPJ.

Posle zavođenja Šestojanuarske diktature 1929. osuđen je na šest godina robije zbog ilegalne komunističke aktivnosti, a 1940. postaje član Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije. U Drugom svetskom ratu rukovodio je pripremama za ustanak protiv okupatorske nemačke vojske i nacistička policija uhapsila ga je u Beogradu krajem jula 1941. godine.

Posle hapšenja u bolnici je držan pod stražom, ali je oslobođen smelom akcijom beogradskih skojevaca. Kao organizacioni sekretar KPJ i član Vrhovnog štaba partizanskih jedinica, osnivač je 1944. službe bezbednosti pod nazivom Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA). Posle rata bio je ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik savezne vlade.

U političkom obračunu s njim na Četvrtom plenumu Centralnog komiteta SKJ 1966. na Brionima optužen je za zloupotrebe Službe državne bezbednosti i lišen svih funkcija i potpuno isključen iz javnog života.

Pozadina njegovog smenjivanja nije potpuno jasna, ali su posledice bile očigledne, jer je postupeno došlo do rastakanja jedinstvenog sistema bezbednosti jugoslovenske države.

Tumačenja idu od realnih optužbi za prisluškivanje šefa države, preko interesa inostranstva, usmerenih na destabilizaciju Jugoslavije. Pojedini publicisti, uglavnom hrvatski, pisali su da je uklonjen posle izveštaja njegove službe o nesrazmernom uticaju pojedinih predstavnika starih građanskih tajnih društava.

S druge strane, postoje ozbiljne indicije da je centralna ličnost Rankovićeve smene bio Stevo Krajačić, hrvatski partijski lider, poznat po nacionalističkim stavovima, koji je s jedne strane imao stare neprekinute veze s Moskvom, dok je s druge uspostavio relacije s hrvatskom političkom emigracijom.

Uklanjanje Rankovića iz političkog života, čiji je završni čin bio Brionski plenum leta 1966, bio je prelomni momenat u istoriji socijalističke Jugoslavije, a njime je započelo vidno postupno rastakanje saveznih institucija konačno okončano raspadom države. Nakon smene, Ranković se više nikada nije pojavljivao u javnosti.

Sam Leka je znao da za svoju smenu kaže:

- Ja koji sam sve prisluškivao, nisam znao šta mi se sprema.

Istoričarka i nekadašnja visoka funkcionerka Komunističke partije Latinka Perović, koja je smenjena 1972. pod optužbom za liberalizam, primećuje:

- To ne može ništa drugo biti nego taj, kako je premijer precizno rekao, nacionalistički velikosrpski projekat, koji nije bio tako tada defnisan, ali se osetio. Ranković je bio čovek koji je predstavljao Srbiju u federaciji, ali je predstavljao i jedan koncept Jugoslavije, naročito od 1962, kada počinju rasprave u političkom, partijskom i državnom vrhu kuda dalje, posle tog velikog uspona Jugoslavije, privrednog čuda, međunarodnog kredibiliteta i otvorenosti prema svetu. Ranković je zagovornik centralizovane Jugoslavije, monopartijskog sistema. On, kao ni Tito, nije zamišljao Jugoslaviju drugačije nego kao jednopartijsku, centralizovanu državu, koja podrazumeva manja prava republika. Naravno, važno je da je on, uz tu svoju koncepciju, raspolagao moćnim instrumentima. On je bio organizacioni sekretar partije, to je ključna uloga u partiji, u kadrovskoj politici i svemu drugom, a osim toga, on je bio višegodišnji šef tajnih službi. To su tajne službe koje su likvidirale kvislinge posle rata, učestvovale u progonu Informbiroa, za njega se to vezivalo i on nije bio omiljena ličnost u Srbiji.

Istoričar Nikola Samardžić za Radio Slobodna Evropa kaže da smena Rankovića nema nikakve veze sa antisrpskom politikom i pomenutim ustavom. Naprotiv, uklanjanje Rankovića je, uverava Samardžić, predstavljalo uvod u jedan period koji je bio veoma prosperitetan.

- Rankovićeva smena je zapravo bila jedan od reformskih pokušaja tadašnje administracije - u pitanju su bile ustavne reforme 1963. i privredna reforma 1965. Konačno, likvidacija te zloglasne službe i penzionisanje hiljada plaćenih ubica 1966. uvod je u period od 1965. do 1972, koji je bio veoma prosperitetan. Netačno je da smena Rankovića ima bilo kakve veze sa Ustavom iz 1974, jer je Tito promenio svoju politiku smenom rukovodstava u Hrvatskoj, Srbiji i Sloveniji 1971. i 1972, kada je zauzeo prosovjetski kurs. Dakle, kada je donosio Ustav iz 1974. Tito je bio politički ponovo bliži i Rankoviću, pa i danas Dačiću - kaže Samardžić.

Lekin sin Milivoje Ranković, koji je u vreme Brionskog plenuma bio u vojsci, kaže da su mu "dan pre javili da se nešto sprema", ali niko nije pretpostavljao šta. Period posle smene proveo je s ocem, koji se, kaže, nervirao zbog napisa u novinama u kojima se navodilo i ono što nije rekao. Posle 1966. promenilo se mnogo toga. Dobili su policijsku pratnju, oduzeti su pasoši, ali bilo je i teško naći posao.

- Poverenje u državu nismo imali, nismo dozvolili počasni stražu, tražili smo da se Tito ne pominje, ali to nije moglo, tražili smo da neko u ime porodice govori, ali ni to nije moglo jer bi izgubili kontrolu. Iz ove perspektive gledano, mislim da je bilo neophodno njega skloniti da bi došlo do raspada Jugoslavije - smatra Slobodan Ranković.

(D. Z.)