TITOV ZUBAR: Kako je Brozu kod Kartera ispala proteza

Kako je Titu kod Kartera ispala proteza, Dr Blažo Zlopaša, najpoznatiji jugoslovenski zubar i čovek koji je uveo implante u balkansku stomatologiju, ispričao je Branku Rosiću u novom broju "Nedeljnika", kako je od rodnog Nikšića, preko Švajcarske, gde su pred njim otvarali usta Pol Enka i tada mlada Karla del Ponte, stigao u Dubrovnik, u kojem su njegovu ordinaciju pohodili Ginter Gras, Josip Broz, Koča Popović...

I ne samo da je bio revolucionar u carstvu bušilica, karijesa i klešta, već je postao i zubar koji je otvorio prvu privatnu ordinaciju u tada socijalističkoj Jugoslaviji. A pre nego što će u Cavtatu početi da buši socijalističku „rutinu", Zlopaša je već postao vlasnik uspešne biografije u Švajcarskoj, gde je svoju „pljuni i isperi" naredbu izgovarao bogatim industrijalcima, pop zvezdama, italijanskim fudbalskim superstarovima, pobednicima festivala "San Remo", kao i tada velikoj advokatskoj nadi - Karli del Ponte.

"Pošao sam iz institucija i sveta socijalizma, gde je važio zakon kolektiviteta, a ja sam verovao u idividuu. Individualnost je bila sputana u socijalizmu i to mu se na kraju osvetilo.

Mene je vrlo brzo karijera odvela u Švajcarsku. Na početku sam radio u Bazelu, pa Cirihu, a najduži period proveo sam u Luganu, u kojem je život bio interesantan, što je i logično za jedan mondenski grad. Ordinacija mog šefa bila je jedna od najglasovitijih, a ugled ti prave poznati klijenti. Da bi stigao do njih, moraš biti majstor.

Mi smo to zaista bili, pa je kompletna milanska Skala dolazila u našu ordinaciju. Dolazile su i zvezde festivala "San Remo" poput Milve, kao i slavni Pol Enka. Bila mi je čast da on, kao tada najveća muzička zvezda, sedne na moju zubarsku stolicu da ga pregledam, a još veće zadovoljstvo je predstavljalo da posle toga prošetamo gradom.

U Pikolo federale klubu u Luganu okupljala se elita: predsednik suda, biznismeni, advokati... U ovom klubu me je šef predstavio mladoj Karli del Ponte, koja je postala moj pacijent. Odmah mi je rekla da je Dubrovnik prelep grad. Eto ironije sudbine. U Dubrovniku sam doživeo veliku afirmaciju, ali i progon, a nisam ni pretpostavljao da će se Karla del Ponte pojaviti kao tužilac koji donosi svoj sud o tome što se dešavalo u zemlji koju je kao mlada zavolela.

Moja ćerka Tamara Zlopaša Jovanović specijalizovala je kod doktora Linkova u Njujorku. Završila je implantologiju na Kolumbija univerzitetu. Otišla je u Njujork na dve, a ostala je jedanaest godina. Suprugu Mariju sam upoznao u Luganu. Ubrzo smo otišli na odmor u Jugoslaviju.

Vodio sam je od Ljubljane, preko Dubrovnika, sve do Svetog Stefana i Budve. Kad je videla ove gradove, rekla je da bi radije živela ovde nego u Švajcarskoj. Hteo sam da otvorim praksu u rodnom Nikšiću, ali tadašnji zakoni nisu to dozvoljavali. Privatna praksa je bila dozvoljena u Dubrovniku gde su me fantastično dočekali i dali mi da sam izaberem lokaciju u Cavtatu. Naša ordinacija je vrlo brzo došla na dobar glas, a u njoj se vršilo i prvo usađivanje zuba u regionu. Počeli su da dolaze i slavni pacijenti, ali kod jednog od njih ipak sam ja morao da odem.

Bio je to Josip Broz Tito, koji je imao probleme sa zubima. Tokom posete Americi kod predsednika Džimija Kartera, Titu je tokom večere ispala donja proteza na pod. Bila je to neprijatna epizoda i zato sam po njegovom povratku u Jugoslaviju pozvan da ga izlečim. Čim me je video, rekao je: "Ovo je mlad čovek." Odmah sam video da mu je odnos između vilica katastrofalan. Trebalo je primeniti krvavu i agresivnu metodu. Prepao sam se. Danas, s ovim stepenom razvoja stomatologije, odmah bi mu "zviznuo", ali tada je to bilo komplikovano, a i on je bio šećeraš.

Objasnim mu da bi trebalo napraviti jedan rez, a Tito pita: "Kakav rez? Ti si Crnogorac. Vi ste zaklali Šćepana Malog, a sad su tebe poslali da kolješ mene."

U moju ordinaciju je jednog dana stigao i čuveni Titov general Koča Popović. Ulazi u ordinaciju, zagleda me. Već sutradan je došao opušteniji. I ja sam se opustio, i u jednom trenutku sam stao u stavu mirno i kažem Koči: "Gospodine komandante Prve proleterske, narodni heroju, prvi ministre inostranih poslova... isperite i ispljunite, naređuje vam rezervni potporučnik doktor Zlopaša"... A on na to: "Razumeo sam."

Tada sam osvojio njegove simpatije, pa mi je pričao čak i ono što nije ni najbližim ratnim drugovima. Jednom na večeri mi uputi pitanje: "Hajde, reci, zašto je vojvoda Mišić značajniji od mene?" Bio sam iskren i odgovorio mu: "Nema tu poređenja, vojvoda Mišić se nikad nije borio protiv Srba. Nije nikad naručio da se bombarduje Srbija." Štrecnuo se. Ali bili smo bliski, pa mi je otkrio i nešto što možda niko nije znao o tadašnjem drugom čoveku u Jugoslaviji - Edvardu Kardelju.

Kad su prvi put, kao državni vrh Jugoslavije, otišli van zemlje u Švajcarsku, Koča je delio hotelsku sobu sa Kardeljem. Tokom noći Popović je otišao u toalet i pri povratku iz njega ugledao Kardeljeve noge. Prepao se jer je od njih pomislio da je u pitanju neki papkar. Ali ne, tada najvažniji političar posle Tita, od rođenja je imao fizičku manu, na obe noge, po jedan prst i ogroman nokat. I Koča mi kaže: "Kardelj nikad nije u životu potrčao, igrao se s decom. Zamislite kad takvom čoveku date volan države da upravlja."

Miloševića sam upoznao kad je već postao prvi čovek Srbije. Bio je interesantna ličnost. Izuzetno prijatan u društvu i inteligentan. Nisam ga posmatrao isključivo kao političara. Gledao sam ga kao čoveka, ali mogu da kažem da nije imao viziju svetskih  dešavanja i tokova.

Nikad nisam prestao da se zanimam i da pratim fudbal. I danas idem na utakmice. Za vreme rata kraljica Jelena Savojska Petrović poslala je najelitniju italijansku mladost u Crnu Goru da je sačuva. Italijani su bili svetski prvaci u fudbalu 1938. godine. Tada su igrali Maestreli, Oliveri, Rava, Pijola, Meaca. Pola igrača je bilo u Podgorici, a pola u Nikšiću gde su postojali klubovi Obilić i Hercegovac...

Dođu ta iskrivljena vremena kad vlada zakon gomile. A njima, u tim iščašenim vremenima, na putu uvek smetaju intelektualci koji imaju glavu i kažu: "Nećemo tamo." Bio sam protiv rata i za Jugoslaviju. To Hrvatima nije išlo u prilog. Davao sam  izjave ističući da ako dođe do građanskog rata, da će to biti krvavo. Doživeo sam rat i nisam hteo da to prežive moja deca. Video sam da gomila nasrće i ide na one koji nisu iz njihove priče. I tu gine istina".

(Telegraf. rs / Izvor: "Nedeljnik")