ČEDIN KUM: Zašto sam se tukao sa Zvezdinim navijačima

Kum predsednika Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, humorista i autor popularne emisije "Nikad izvini" Srđan Ćešić objasnio je u autorskom tekstu za dnevni list "Politika" šta se dogodilo u lokalu u Segedinu, kada je njih dvojicu, Jovanovićevu suprugu i njihovu prijateljicu napala grupa navijača Crvene zvezde.

Telegraf prenosi integralnu verziju Ćešićevog teksta, preuzetu sa sajta istina.ldp.rs.

"Jedan od razloga zbog kojih sam prestao da pišem satirične programe za televiziju je stvarnost koja se toliko iskrivila da je postalo nemoguće karikirati je. Projekcija porno filma jednog vladike za članove Svetog sinoda bila bi zavećinu publike neuverljiva i najverovatnije uvredljiva metafora o stanju u crkvi. Lica i karakteri karikatura koje su zauzele veliki deo političke scene daleko nadilaze maštu modelara koji su pravili ginjole za "Spitting Image" ili neki drugi sličan lutkarski tv šou. Navijačka grupa po imenu Hijene u nekakvoj satiričnoj fikciji bila bi dokaz previše banalnog i bukvalnog rukopisa autora.

Ipak, kako je od ranije poznato da pravila kojima robuje mašta stvaran svet surovo ignoriše, prošle srede, na jednoj čardi u Segedinu, sreo sam jednu grupu ljudi koji bi za sebe verovatno rekli da su navijači Crvene zvezde. Grupu ljudi koji su svoj ogranak velikog navijačkog bratstva ovog kluba, sami, po sopstvenoj želji i po svom odnosu prema spoljnom i unutrašnjem svetu krstili baš tako. Hijene. Bio je drugi lep dan zakasnelog proleća i ništa nije ukazivalo na kasniji dramatičan razvoj događaja. Na čardu sam došao sa najboljim prijateljem, njegovom suprugom i najboljom drugaricom. Prva grupa koju smo sreli bila je grupa momaka u crveno belom, i bez obzira na razlike koje među nama verovatno postoje, prijateljski nastrojena. Dočekali su nas sa "Ajde, Čedo, plati piće" i nekoliko sličnih fraza. Mahnuli smo uz osmeh i prošli u drugi deo restorana. E tamo nas je sačekalo srce tame. Odvojeni od navijačkog plebsa sedeli su članovi uvaženog kružoka Hijena. Prvo je na sebe skrenula pažnju debela bradata prilika u crvenom dresu. Kasnije sam saznao jedan od vođa navijača po imenu Leo. On je imao da nam izrecituje ceo očenaš fraza vezanih za izdaju i sve ono što bi papagaj zapamtio slušajući neki dnevnik iz devedesetih.

Cela situacija je veći zgledala dovoljno bezveze da smo počeli da razmišljamo o potrazi za drugim mestom za ručak iako je deo ekipe pored RTS patriote prigovarala svom prijatelju da se ponaša glupo, da je čovek tu sa ženom i da ga ostavi na miru. Onda se od negde pojavio jedan ćelavi tip u beloj majci za kojeg će se ispostaviti da je bio glavni katalizator daljeg razvoja događaja. Prišao je Čedomiru i nešto sa njim tiho pričao. Iz mog skromnog, u glavnom teorijskog iskustva u tučama, kad počne razgovor nema tuče. Mislio sam da će ćelavi imati nešto da saopšti na šta ćemo klimnuti glavom i otići. Odjednom oko njih dvojice se stvorila grupa od desetak ljudi, u glavnom onakvih od kojih sklanjate pogled na ulici, ne radujete se da ih sretnete bilo gde i niste mnogo srećni što u opšte postoje. Tetovaže, bicepsi, stomaci, glave bez vrata. I tada je, za mene potpuno neočekivano, ćelavi udario Čedu u potiljak. Mislim da mu je ovaj vratio, cela grupa skupljena oko njih je navalila da bije. Da radi ono što najbolje zna. Divlja horda sa njihove strane i sa naše, dve devojke i ja.

Tuča sa tridesetak ovakvih ljudi nikako nije spadala u vrh moje "to do" liste ali je moj strah da će ga ubiti bio veći od bilo koje druge misli koju sam imao uglavi. Jednostavno, to je vrsta ljudi koja je ubijala i za manje nego što ima da zameri mom prijatelju. Zbog dresa u pogrešnim bojama, zbog pogrešnog jezika ili drugačijeg naglaska ili na kraju, "just for fun of doing it". Mislim da su njemu imali da zamere sve. Najmanje Kosovo koje je pomenuo patriota sa početka priče. Uostalom, u vreme dok se naša tuča dešavala, predsednici stranaka koje su Srbiju vukle u sve izgubljene ratove i decenije, stranaka iz kojih je patriotizam curio na sve rupe, potpisivali su papir kojim je Srbija na Kosovu dobijala mnogo manje od onoga što je bilo moguće pre pet ili deset ili dvadeset godina, da se na Kosovu nije vodila deseteračka politika, nego neka racionalnija, za kakvu su se zalagali mnogi ljudi, među kojima i moj prijatelj. Mislim da im je bio kriv i za silne druge stvari. Što su debeli, nesposobni da se promene, što im se ne sviđaju sopstvene žene, ili što imaju problem da stignu do bilo kakvih žena ako ne plate ili ne uzmu na silu. Kriv im je bio zasve.

Kada je tuča počela moj dijabolični plan je bio jednostavan. Zaleteo sam se među njih, odgurnuo nekog, sumnjam da sam bilo koga stigao da udarim, sa jednostavnom idejom da na sebe preuzmem cirka 50% batina.

E onda je počelo šestoaprilsko bombardovanje Beograda. U međuvremenu, svi su ustali od svojih stolova, u tom trenutku mislim da je oko nas bilo tridesetak "heads&shoulders". Nadam se da nikad niste imali priliku da vas nekoliko minuta gazi grupa divljaka. U svakom slučaju ne izgleda ni malo kao na filmu. Traje beskrajno. Ono što pričaju je jako neinventivno. Ista uvreda i ista psovka u krug pet minuta. "P jedna mamu ti J". Ne vidite ni jedno lice. Nekoliko puta stampedo me je naneo pored neke od prijateljica koje su se lavovski otimale da nas izvuku napolje, pri tom zaradivši po nekoliko masnica, Jelena i jedan ozbiljan udarac u glavu. Do tada sam u delotvornost politike pomilovanja kriminalaca, koju je sprovodio predsednik Nikolić, imao samo posredan uvid.

Uroš Mišić se potukao u klubu Plastik. Pa je neko od aboliranih ispred istog kluba pucao na nekog drugog. Pa je u Beogradu kriminal doživeo renesansu posle izlaska iz zatvora svih dobitnika na predsedničkoj lutriji. Ali sada sam prvi put video na delu kako radi jedan produkt predsedničke abolicije. Velibor Dunjić, ćelava prilika koja je započela tuču, osuđen na osam godina robije, pušten posle četiri.

Nekoliko puta sam uspeo da oslobodim ruke i da nekog odguram od Čede ili da njega malo poguram ka izlazu. Onda me je stampedo ponovo hvatao, vukući me levo desno, kao srce uragana, uz beskonačne nizove udaraca i već opisane mantre "P jedna mamuti J". Trajalo je ne znam tačno koliko. Pretpostavljam nekoliko minuta. Ne znam tačno kako se sve završilo. Možda su oni prvi umorili. Možda smo mi mogli da podnesemo više batina nego što oni umeju da biju. Možda mozgovi kriminalaca ipak imaju neki osigurač koji im dojavi da su ušli u crveno i da će, ako nastave dalje, platiti preveliku cenu. Kao eto, gotovo, bilo je dosta pa da se raziđemo. Izgleda da nas ne poznaju dovoljno. Nije dosta i nije gotovo.

Nikad za sebe nisam mislio da sam hrabar. Poznajem nekoliko hrabrih ljudi i stvarno ne mogu da se uguram među njih ali mislim da je situacija u kojoj sam se našao jedna od onih u kojoj su šibice dogorele do nokata, zidovi su nam ozbiljno zalepljeni za leđa i nema više gde nego napred. Tako mi nekako izgleda i Srbija. Dok sam hodao ka kolima sa dve frakture lobanje u glavi, slomljenim nosom, rasečenom usnom i nekoliko slomljenih zuba imao sam samo jednu jasnu misao u glavi. Ne samo da to nije najskuplja cena koju su ljudi u Beogradu plaćali boreći se sa zlom nego to nije čak ni najskuplja cena koju su ljudi platili da bi prošli kroz Beograd. U zavisnosti od rakursa ceo događaj se može posmatrati kao niz srećnih okolnosti. Srećna okolnost je što smo ih sreli u Segedinu gde nisu mogli da nose pištolje i druga navijačka sredstva. Srećna okolnost je bila što ih je bilo previše,pa od otimanja ko će više da bije nisu stizali da udaraju koliko bi stigli da ih je bilo dvojica ili trojica. Srećna okolnost je što nas strah nije paralizovao. Na hijene smo ipak navikli.

I šta sad?

Ok, svi su principijelno protiv nasilja. To znamo i to smo čuli. Problem je što najveći broj priča o ovom događaju u sebi ima neko "ali". Ali šta su tražili tamo? Ali što pričaju to što pričaju? Ali što nije imao obezbeđenje?Ali zašto šeta svuda sa obezbeđenjem? Ali neka on je zaslužio. I toliko "ali" da priča o divljacima koji mogu da vas prebiju bez ikakvih posledica ostane negde zaboravljena u magli. Suština je sasvim drugačija i sasvim jednostavna. Niko ne sme nikog da bije. Može da vam se ne sviđa nečija politika, nečiji vicevi, nečija brada ili frizura, nečija religija ili nečiji pogled na vašu religiju. Ali niko ne sme nikog da bije ni u kakvim okolnostima. Ni Čedu, ni Koštunicu, ni Dačića, ni Vučića, ni Cigane, ni pedere, ni Pahomija, ni Srbe, ni grobare, ni delije, ni harmonikaše, ni gitariste, ni Cecu, ni Francuze, ni Hrvate. Niko nikog. Ni pod kakvim objašnjenjem. Inače, danas će meta biti neko ko vas nervira zbog politike. Sutra neko ko ima džak brašna ili nove cipele. Sutra ćeš meta da budeš ti. Ili tvoje dete. Šta te briga zašto. To se već dešavalo nama i ne samo nama. Tako fizika funkcioniše. Zato ako uz priču o bilo kakvom nasilju imaš da dodaš neko "ali" ti nisi deo rešenja. Ti si deo problema.

Propast nekog društva je rupa bez dna. Iskustvo u Srbiji je sto puta pokazalo da stav "ne može gore od ovoga" svaka sledeća godina može sa lakoćom da demantuje. Nas od situacije u kojoj će ljude kao što su ovi sa kojima sam se tukao, štititi značke a možda i uniforme, ne deli skoro ništa. Tek još malo vremena koje treba da procuri dok je Srbija u slobodnom padu. Takvu situaciju smo već jednom preživljavali i najverovatnije će nam se desiti ponovo. Verovatno u gorem obliku od onih koje sada poznajemo. Danas u Srbiji rastu deca koja u ogromnom procentu misle da postoje situacije u kojima je u redu da biješ ženu, koja, uz po nekog sportistu, nemaju problem da kao idole vide Legiju ili nekog sličnog ubicu, deca koja nisu imala prilike da upoznaju ili shvate ništa od ideja koje su današnji svet učinile boljim nego što je bio pre dvesta ili trista godina, u osamnestom ili devetnestom veku, u vremenu u kojem je ostala zaglavljena većina društva u kojem živimo.

Ljudi koji danas odlučuju o budućnosti Srbije ne veruju u ono što rade. Oni potpisuju sve što potpisuju i pristaju na sve na šta pristaju zato što im nije ostalo ništa drugo. Zato što su kukavice da plate cenu vođenja politike koju su vodili i zagovarali tokom cele svoje političke karijere. Iz straha od guranja Srbije u suštinske promene oni rade isto ono što je u nekim trenucima radio i Milošević. Napolju su kooperativni do nivoa snishodljivosti a u Srbiji prave talibansku atmosferu, jure izdajnike, duhove i lopove, i ne rade ništa drugo. Jer objektivno, nemaju ni mišiće ni pamet da bi nešto drugo zaista radili. Odavno mislim da Srbija nema potencijala da postane neko savršeno, moderno ili pravedno društvo. Previše ljudi u njoj misli da je u pravu kada mnogo greši. Malo ume, ili bar pokušava da razume vreme u kojem živimo. Sve što su teme za raspravu, većini društva nisu teme uopšte. Ono o čemu bi morali da znamo sve ne znamo ništa. Naša sadašnjost već izgleda kao neka antiutopija od pre deset godina kad je izgledalo da je Srbija krenula iz mraka, na put bez povratka.

Mislim da Srbija nema veliki potencijal da nekad postane moderno, uređeno, sigurno ili napredujuće društvo. Mi smo imali problem da dovoljno podržimo Đinđića jer nam je bilo sumnjivo gde i sa kim je čekao Novu godinu, oni nisu imali problem da ga ubiju. Mi smo imali problem što u skupštini neko glasa sa dve kartice oni nisu imali problem da ukradu trista hiljada glasova da bi usvojili ustav koji je bio oslobođen svakog smisla i tad kad je donesen a u budućnosti će sve više stezati Srbiju oko vrata, kao davilica za pse. Možda ako budemo imali sreće stvari neće postati još gore. Možda, ali baš možda, ako budemo bolji nego što jesmo vremenom uspemo da se krećemo malim koracima u dobrom smeru.

Jednostavno, u Srbiji ima jedna ili dve partije, nekoliko neformalnih grupa, nekoliko pojedinaca i nekoliko organizacija koje će naći način da se zajedno suprotsave raspadu pred nama ili će i današnje vreme izgledati kao lepa prošlost za godinu ili dve. Ili ćemo svi zajedno, partije, grupe i ljudi od ugleda probati da budemo malo bolji nego što jesmo ili ćemo sedeti na rukama i čekati da nas hijene pojedu. Hijenama jednostavno ne treba mnogo da bi se razvijale i množile. Sve drugo u Srbiji raste mnogo teže.

Imam prijateljicu koja kaže da treba otići odavde negde gde ćemo se osećati kao ljudi. Ja takav stav razumem, razumem i svakog ko je napravio takav izbor. Ceo plan ima samo jedan nedostatak. Mi se ne bismo osećali kao ljudi kad bi se povlačili pred ovakvim šljamom.

Dok sam pisao ovaj tekst pojavilo se zvanično saopštenje Delija. U njemu je nekako ispalo da su neki dobronamerni ljudi rekli Čedomiru Jovanoviću da nije dobrodošao na tom mestu (u Segedinu). I ljubazno ga ispratili ne povredivši pritom ni njega ni suprugu, dok je njegov kum, ja, gvozdena pesnica Dorćola, izazvao tuču i ostao da se bije u kafani. Protiv trideset ljudi bez vrata. "Never mind" što sam se ja poslednji put tukao1982. u trinestoj godini, oko nečega bezveze, sa Acom Globusom sa kojim sam se pomirio istog popodneva a što ćelavi koji je počeo tuču, Velibor Dunjić, ima četrdeset krivičnih prijava, između ostalog i za pokušaj ubistva.

Do ovog trenutka sam mislio da niko glupošću neće pobediti saopštenje sudskog veštaka koji je tvrdio da vladika Pahomije nije mogao nikog seksualno da zlostavlja jer je impotentan. Ali u takmičenju u gluposti, kao i u propadanju, linija cilja ne postoji.

(Telegraf.rs)