NA DANAŠNJI DAN PRE 12 GODINA: Formirana Đinđićeva vlada (VIDEO)

Nakon više nego turbulentne kampanje, petooktobarskog prevrata i, konačno, parlamentarnih izbora održanih 23. decembra, mesec dana kasnije, 25. januara 2001. godine Srbija je dobila prvu demokratsku vladu. Da li je to bila i jedina ovakva vlada, reći će neke buduće generacije.

Nakon ulične pobede 5, a onda i institucionalne pobede 6. oktobra, kada je Slobodan Milošević zvanično priznao poraz na izborima za predsednika Srbije, dobiti većinu na parlamentarnim izborima za partije koalicije Demokratske opozicije Srbije bilo je već mnogo lakše. Na izborima 23. decembra, na talasu pobede, DOS je osvojila 176 poslaničkih mesta u Parlamentu, što je bilo skoro 4,5 puta više od Socijalističke partije Srbije i njenih 37 mandata. Srpska radikalna stranka osvojila je 23 mandata, dok je Stranka srpskog jedinstva dobila svega 14.

Dana 25. januara Srbija je dobila svoju prvu demokratsku vladu, na čijem je čelu bio Zoran Đinđić.

- Narod je želeo fundamentalne promene. Narod ne želi stranačku politiku i ideološku politiku, narod želi da se nešto u temeljima ove države promeni. Ono što mi predlažemo u programu nisu nikavi partijski ili neki drugi programi, to je nešto što se u ovoj zemlji odavno moralo uraditi. To je uspostavljanje jedne demokratske civilizacije u ovoj zemlji, uspostavljanje osnovnih demokratskih temelja - poručio je Đinđić za skupštinskom govornicom neposredno nakon formiranja Vlade.

Na video-snimku sa ove sednice vide se mnoga do tada nepoznata lica na ministarskim mestima, ali i pojedine ličnosti koje će iz senke svojih vođa izaći kao "veliki pobednici".

Prvu demokratsku vladu činilo je sedam potpredsednika i 17 ministarstava:

Potpredsednici

Nebojša Čović, zadužen za Koordinacione centre na jugu Srbije i KiM

Žarko Korać, zadužen za zdravstvo, kulturu i socijalnu politiku

Jožef Kasa, zadužen za lokalnu samoupravu

Aleksandar Pravdić, zadužen za privredu

Vuk Obradović, zadužen za borbu protiv korupcije

Momčilo Perišić, zadužen za odbranu i bezbednost

Dušan Mihajlović, zadužen za državnu upravu i Ministarstvo unutrašnjih poslova

Ministri:

Božidar Đelić - Ministarstvo ekonomije i finansija

Vladan Batić - Ministarstvo pravde i lokalne samouprave

Goran Novaković - Ministarstvo rudarstva i energetike

Dragan Veselinov - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

Goran Pitić - Ministarstvo ekonomskih odnosa sa inostranstvom

Aleksandar Vlahović - Ministarstvo privrede i privatizacije

Dragoslav Šumarac - Ministarstvo građevine i urbanzma

Marija Rašeta Vukosavljević - Ministarstvo za saobraćaj i telekomunikacije

Slobodan Milosavljević - Ministarstvo trgovine, turizma i usluga

Gordana Matković - Ministarstvo socijalne politike

Dragan Domazet - Ministarstvo nauke i tehnologije

Obren Joksimović - Ministarstvo zdravlja i zaštite životne sredine

Gašo Knežević - Ministarstvo prosvete i sporta

Dragan Milovanović - Ministarstvo rada i zapošljavanja

Branislav Lečić - Ministarstvo kulture

Vojislav Milovanović - Ministarstvo vera

Međutim, nešto više od dve godine od ovog dana, meci - za koje se nikad nije ustanovilo da li ih je bilo dva ili tri - iz puške - za koju se nikad nije utvrdilo čija je - "podmazane" političkom pozadinom - za koju se nikad nije dokazalo koja je bila - ubili su Zorana Đinđića pred zgradom Vlade Srbije. Simbolično ili ne, tek tog 12. marta 2003. godine, osim demokratskog premijera stradala je, sva je prilika, i demokratska perspektiva Srbije.

GDE SU, ŠTA RADE?

Osim Zorana Đinđića, u međuvremenu su preminuli i tadašnji ministar pravde i lokalne samouprave Vladan Batić, kao i potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv korupcije Vuk Obradović, obojica nakon bolesti.

Nebojša Čović se odavno ne bavi spasavanjem Kosova, a u poslednjih nekoliko meseci ima novu misiju: spasavanje Fudbalskog kluba Crvena zvezda. Mada, ako je suditi po nedavnoj tuči sa predsednikom ovog kluba Draganom Džajićem, izgleda da mu je lakše bilo sa kosovskim Albancima.

Božidar Đelić jedini je od ministara iz ove vlade koji se i danas (manje-više) uspešno bavi politikom, uglavnom u oblastima finansija i evrointegracija.

Od ostalih ministara i potpredsenika neki su u Hagu, drugi su u međuvremenu osuđeni ili oslobođeni optužbi u vezi sa korupcijom, dok se najveći deo povukao iz politike i bavi se svojim primarnim zanimanjima.

GDE SMO, ŠTA RADIMO?

Od velikih ciljeva sa kojima je Zoran Đinđić ušao u srpsku politiku i od kojih je formirao svoj ekspoze ostale su male uspomene. Za proteklih 12 godina Srbija je uspela da njeni građani mogu da putuju u Evropu, a da pre toga ne moraju da vežbaju noćnu stražu pred nekom od ambasada. Uspela je Srbija i da građani budu u primetnoj meri bezbedniji, bez opasnosti od bombi i frontova, ali i da siva ekonomija prestane da bude osnovni izvor prihoda.

Kosovo je nestalo negde između igranja gluvih telefona  - sa liderima Evrope, ali, što je još bolnije, sa sopstvenim narodom - i prikupljanja političkih poena. Članstvo u Evropskoj uniji ponekad je više ličilo na onaj kamen koji nesrećni Sizif pokušava da dogura na vrh brda. Postalo je cilj samo po sebi, a ne zbog sebe i dovelo državu do pozicije da početak pregovora o kandidaturi treba da izmoli na kolenima.

Ekonomski napredak za građane Srbije je realan koliko i put u Kosmos jer su novčanici toliko tanki da su providni, a jaz između onih koji jedu jedan obrok dnevno i onih koji užinaju kavijar i markirane vode više nikada nećemo moći da premostimo. Nepremostiv je i jaz između državne granice Srbije i metropola u kojima žive i rade najuspešniji mladi ljudi ove zemlje.

Demokratske institucije na papirima su uramljene u masivne ramove, ali se u praksi mogu naći samo pomoću lupe sa priličnim uvećanjem. Politički uticaj ne meri se uspehom u državničkim poslovima, nego finansijskom i represivnom moći dva ili tri politikanta. Bez koverte se ne ide ni kod lekara, ni na ispit, ni na razgovor za posao, ni na tender...

Ideologije nema, vrednosti se menjaju preko noći a istina... u nju više niko i ne veruje.

(M. Stojanović)