INTERVJU, PITER GALBRAJT: Trebalo je da vas bombardujemo još 1991!

Piter Galbrajt, prvi ambasador SAD u Zagrebu ratnih devedesetih, u razgovoru za Telegraf objašnjava kako je dozvoljena operacija "Oluja" zbog Srebrenice, podseća da oslobađanje hrvatskih generala ne znači da se zločini nisu dogodili, ali kao glavne krivce ponovo izdvaja Srbe.

Na svoju ulogu diplomate "mirovnjaka" je ponosan, ali dodaje da bi možda sve bilo "bolje" da je Amerika vojno intervenisala još na početku rata.

Odavno tvrdite da bi Banjaluka pala da Hrvati nisu činili zločine, ubijali civile i palili njihove kuće. Kako je funkcionisala ta trgovina, šta će se kome dati?

- Glavni razlog što smo Holbruk i ja rekli Tuđmanu da ne zauzima Banjaluku jeste zabrinutost za ono što bi moglo da se desi srpskim civilima tamo, uključujući i mnoge izbeglice iz Krajine. Činjenica da su hrvatske vlasti tolerisale sistematsko pljačkanje i paljenje srpskih kuća u Krajini tokom "Oluje" zabrinule su nas i naterale da se zapitamo šta bi hrvatske snage mogle da urade civilima u banjalučkom regionu. Da nismo brinuli zbog toga, verovatno ne bismo ni rekli Tuđmanu da se zaustavi jer je srpska vojska zaslužila da bude poražena. To je bila vojska koja je počinila višestruke ratne zločine, uključujući i etničko čišćenje Bošnjaka 1992, granatiranje Sarajeva od 1992. do 1995. i srebrenički masakr 1995.

 Ipak, za zločine koje ste pomenuli niko nije odgovarao. Da li je to poruka da se oni nisu ni dogodili?

- Ne. Oslobađanjem generala Gotovine i Markača se misli da oni lično nisu odgovorni za zločin, ali zločin se desio. Koliko sam shvatio, hrvatske vlasti su procesuirale ljude zbog pljačke i ubijanja srpskih civila.

Pomenuli ste da je Franjo Tuđman znao za zločine protiv čovečnosti i da biste Vi svedočili protiv njega da nije umro, a svojevremeno ste kazali da se on ljutio kada ste mu preneli negodovanje zvaničnika SAD zbog dešavanja u "Oluji". Šta ste mu tačno preneli i kako se to "ljutio"?

- Nismo pretpostavljali da će "Oluja" biti zločin. Zločini su se dogodili nakon što su Hrvati preuzeli Krajinu i više puta sam protestovao zbog toga kod Tuđmana. Konkretno, upozorio sam ga da je obavezan da zaštiti Srbe u Krajini, a da ukoliko u tome ne uspe, kao rezultat će dobiti sankcije SAD. Na kraju smo i nametnuli sankcije.

 Postoji li još neko, sem Tuđmana, odgovoran za te zločine protiv koga biste ponudili svoje svedočenje?

- U stvari, ja sam bio svedok Tužilaštva u predmetu Gotovina. Takođe, svedočio sam i u korist odbrane.

 U Srbiji je odjeknula vaša izjava da je "Oluja" dozvoljena zbog Srebrenice. Da li je uobičajeno na jedan zločin odgovoriti drugim?

- "Oluja" je bila legitimna vojna operacija povratka okupirane hrvatske teritorije i sprečavanja Ratka Mladića da zauzme Bihać i pobije muškarce i dečake tamo. Dve nedelje pre "Oluje" srpska vojska je ušla u Srebrenicu i sistematski ubila 7.000 muškaraca, to je zločin za koji mu se trenutno sudi. Tada je započeo napad na Bihać i verovali smo da bi tamo uradio istu stvar kao i u Srebrenici. Zato nismo zaustavili Hrvatsku. To nije bio slučaj zločinom odgovaranja na zločin, već sprečavanje još goreg zločina od strane masovnog ubice. Ako Srbi žele bilo koga da okrive za "Oluju", to bi trebalo da budu Ratko Mladić i njegov prijatelj Radovan Karadžić.

 Koliko je predsednik Klinton zaista bio upućen u sve šte se na ovim prostorima dešavalo?

- Da. Znao je sve što smo mi znali. Mi smo sprovodili njegovu politiku.

 Šta vam je bilo najteže, kao diplomati, u komunikaciji s balkanskim liderima 90-ih?

- Bilo je teško razgovarati s mnogim balkanskim liderima u to vreme. Imali su svoj osećaj za realnost i često nisu marili šta će biti s njihovim sopstvenim narodom. Najgori su bili Slobodan Milošević i Milan Martić. Oni su odbili mirovni plan, čiji sam ja autor, a koji je Srbima u Krajini predviđao veliku autonomiju u okviru Hrvatske. Milošević je bio cinik koji nije brinuo šta će biti sa Srbima. Martić je bio jako glup čovek koji je zamišljao da će biti priznat kao čelnik nezavisne države Republika Srpska Krajina. Ceo svet, sem njega, znao je da se to nikada ne bi desilo. On je, dakle, odbacio priliku za mirno rešenje koje bi sprečilo "Oluju" i zaštitilo njegov narod.

 Da ste danas u prilici da posredujete u rešavanju sukoba na Balkanu, šta biste promenili?

- Amerika je trebalo da interveniše vojno još 1991. u vreme granatiranja Vukovara i Dubrovnika! Čak i pretnja silom bi zaustavila Miloševića na njegovom putu i poštedela stotine hiljada života.

 Nakon odluke Tribunala o oslobađanju hrvatskih generala, šta bi trebalo da se desi da do pomirenja zaista dođe jednog dana?

- Srbi bi trebalo da shvate da je Tribunal presudio da Gotovina i Markač nisu krivi za zločine za koje su bili optuženi. Sud nije rekao da se zločini nisu desili.

 Kakvi su Milošević, Tuđman i Karadžić bili privatno, ukoliko ste ih upoznali, a kakvi za pregovaračkim stolom?

- Karadžića nikada nisam upoznao, a o mojim odnosima s Tuđmanom i Miloševićem ćete morati da sačekate moje memoare. Mada, kada je reč o Miloševiću, takođe možete da vidite iz mog svedočenja tokom njegovog suđenja za ratne zločine.

 Možete li nam reči nešto više o Srebrenici, ulozi holandskog bataljona, srpskoj reakciji na zločine Nasera Orića? Da li je Zapad bio u stanju da ih predvidi i zašto nisu sprečeni?

- Holandski bataljon je podbacio u svojoj dužnosti da zaštiti ljude u Srebrenici, ali to je takođe i neuspeh UN i međunarodne zajednice. U njihovu korist i holandska vlada i UN su podnele iscrpan i samokritički osvrt na svoje neuspehe. Šta god da je Naser Orić uradio, to ne opravdava ubistvo 7.000 nenaoružanih muškaraca i dečaka.

 Da li je bila ispravna odluka SAD s početka 90-ih što je izabrala Srbiju za partnera, a Milošević to odbio?

- Ne.

 Ko je bio najsposobniji, a ko najnesposobniji srpski političar?

- Taj sud je dao srpski narod.

 Šta mislite o upravljanju Vilijema Montgomerija američkom ambasadom u Beogradu?

- Ne znam mnogo o Montgomerijevoj službi u Beogradu i razlozima njegovog naglog odlaska.

 Da li biste danas drugačije savetovali svoje pretpostavljene?

- Uvek se može bolje. Ali ono što je moja zemlja učinila na Balkanu 90-ih jedan je od najvećih diplomatskih trijumfa našeg vremena. Zaustavili smo ratove u Bosni i Hrvatskoj spasavajući hiljade života. Pregovarali smo o mirovnim sporazumima koji su Bosnu, Hrvatsku i Srbiju uputili u mnogo bolju budućnost. Ponosan sam jer sam bio deo tih diplomatskih napora. Samo zamislite kako bi nekadašnja Jugoslavija danas izgledala da se mi nismo umešali. Ratovi bi možda još trajali.

 Da su Izetbegović i Tuđman živi, da li bi danas bili u Hagu?

- U vreme njegove smrti, u toku je bio proces protiv Tuđmana. Ne verujem da je ikada postojao slučaj protiv Izetbegovića.

(Anđela Popović / Foto: bguthriephotos)