ŠLJIVANČANIN: Čestitam Gotovini i Markaču!

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

  • Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
  • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
  • Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
  • Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
  • Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
  • Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
  • NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
Odgovor na komentar korisnika no comment
Ime je obavezno
E-mail adresa je obavezna
E-mail adresa nije ispravna
*otkucano <%commentCount%> od ukupno <% maxCommentCount %> karaktera
Komentar je obavezan

<% message.text %>

Komentari

  • ANA MARIJA

    28. januar 2014 | 01:58

    Na žalost, bila sam u Hrvatskoj te teške 1991. godine. Nosim negativna iskustva i emocije koje me još nisu prošle. Živela sam tamo, nije bilo baš kao što ljudi ih Hrvatske pišu. Bilo je pretnji, ucenjivanja, kada ćemo u Petrovu goru?! Rođena sam u Srbiji, i mogu da kažem, da u Srbiji niko ne mrzi nikoga, ovde ljudi jednostavno prihvataju sve ljude druge nacije. Nikada nisam ni čula ni doživela da ljudi to rade. Malo ove poruke koje čitam, daju lošiju sliku o nama, ali ja znam da to nije tako. I da i Srbi i Crnogorci su velik i dobar narod. A kada smo videli kako Šljivavčanin dolazi u Vukovar, znali smo da će se i taj košmar završiti, tj. vojska ima komandu idi pa stani. On je to presekao i zato je on bio pravi, ali pravi naš general. Verujem da on misli tako kako je rekao, jer stvarno su generale u Zagrebu dočekali svi, a mi naše nismo?! Verujem da je dobar čovek, a za Hrvatsku verujem da ima mlade ljude, ljude koji će promeniti svest o sebi i svojoj državi, ali ja i još mnogo nas, koji smo doživeli svega, i napada i uvreda, ne znam kada ćemo to zaboraviti. Bila sam na moru, kuća mi je na Kordunu, uništena, malo popravljena, obilazim je, ali kad god dođem, štrecne me nešto oko srca. Nešto, što kaže "zašto si došla". Mislim da su prisilno ljubazni na moru, jer jako dobro poznajem i hrvatski jezik i hrvatski mentalitet! Nije se tamo još mnogo šta promenilo. A imali su slobodu, nego šta! Rat je, kao prvo, bio pljačka svih srpskih kuća i imanja. Pa i mog. Pozdrav svima.

  • Ličko dite

    19. novembar 2012 | 14:08

    Ovaj čovjek, gospodin Šljivančanin, skidam mu kapu na časti i poštenosti. Zašto se nebi ugledali na njega, čovjek je dostojanstveno prihvatio presudu naših generala, zašto to nebi i vi napravili ostali, svaka čast izuzecima. Sama činjenica da se na našem glavnom trgu u Zagrebu okupilo 16.11 više od 100 000 ljudi, a kada je vaš "oficir" stigao samo obitelj i par prijatelja te odvjetnici, to samo pokazuje koliko ste složni i koliko vam je stalo do ovog rata, stalo vam je samo kad vidite da mi pobjeđujemo i kad dokazujemo koliko je svakom Hrvatu stalo do njegove zemlje i naših časnih ljudi koji su branili našu domovinu Hrvatsku, toliko vas duša boli kada vidite takve stvari da to iskazujete bijesom i zloćom, to nije nikako u redu, opet ponavljam svaka čast izuzecim, ali isto tako kako ste i vi izgubili obitelji, prijatelje, tako smo ih izgubili i mi, kada je gospodin Šljivančanin izlazio iz Haaga, kod nas u Hrvatskoj ovakve drame kao što je sada kod vas kada su naši generali slobodni nije bilo ovakve halabuke kao što je kod vas, samo zato jer smo častan narod i poštujemo to što ga je sud proglasio slobodnim čovijekom, a ovo paljenje zastave Hrvatske pa dali je to ljudski? Obiljezavanje Pada žrtava Vukovara je kod nas obiljezeno ove godine kamenovanjem autobusa, grozota, nešto prestrašno, ali to samo pokazuje kakav ste narod. Svaka vam čast Srbi, hvala što nas slavite, jer ova cijela farsa nam samo podiže moral jer ocito je da smo vam u svemu jako zanimljiva tema, koliko god da je Hrvatska ekonomski, politicki, gospodarski pala, vi nas šijete još troduplo, uvijek ćete biti korak iza nas. Pričate o nama a tako ste samo opet korak iza nas. Čast izuzetcima ponavljam. Pozdravljam vas sve. Bog i Hrvati!!!!

  • crnogorac pravoslavac

    19. novembar 2012 | 13:35

    Mogu da pretpostavim kakvi su to Srbi koji cijene primitivizam, recnik ulice, ljude koji su prvo jurili ustase po crnoj gori,a sada cetnike,ljude kojima je supak veliki Njegos, ulizica srpska,a sekula drljevic idol, idol koji predje put od velikosrbina do saradnika ustasko-fasistickih vlasti, kojima je brat siptar a srbin nije, za kraj jedna predivna Njegoseva pjesma o Srbima,i molim da kao odgovor ovoj pjesmi ne bude Naim Fraseri ili Krleze.ovo je na ovu temu moje zadnje javljanje. Пјесма "Србин Србима на части захваљује" написана је 1833. године и требала је бити објављена као додатак "Гласу каменштака". Међутим, пјесма је 1834. штампана у штампарији на Цетињу и то на једном листу. Његош ову пјесму посвећује которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и контима Ивановићима са којима га је везивало пријатељство. Петар II Петровић Његош СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ Како одох из слободних горах, мишљах у њих Српство оставити, а међ' туђим уљести народом, ком обичај ни језика не знам: вјера друга, царство, миса друга; мишљах презрен ка и крвник бити ради вјере - свијета неслоге. Но ја сасвим другојаче нађем: бих дочекан у Котору красно у српскојзи кући Лумбардића. Ту три дана ка у тренућ прошли правом чашћу и весељем српским; док четврти, на уранак сунца, конте Јосиф из Доброте дође са његова два мила синовца, два синовца како двије виле. Тек се стасмо, братски с' изљубисмо, питасмо се за живот и здравље, и у говор дуг искрено српски сташе сва три конта говорити: "Воља нам је, стари пријатељу, да нам кућу пођеш видијети (не ђе друго веће у Доброту) са свом браћом која су ти овђе, нашом браћом храбрим Црногорцма." Ми без молбе, како Црногорци, из ријечи на ноге скочисмо, три четири лађе напунисмо; њини момци одвезу нас брзо. Ми одмаха, тридест и четири, у бијелу двору њиховоме божу помоћ њима назовемо, они нама: "С добром срећом дошли!" Загрле нас као своју браћу и сједну нас у позлатне стоце, пак одмаха кафу и ракију; кад исписмо кафу са ракијом, све нас зовну за сто благовати. За њ весело и дуго сјеђесмо частећи се сваком ђаконијом, јошт за сваком друго пијућ вино, у њ спомињућ царе и ћесаре који добра српском роду жуде, пак и слобод црногорског гњ'језда, а за здравље један другом, зна се. Пошто ти се мушки напијемо и весело српски исмијемо, конте Јосиф и два му синовца начну опет од свег срца молит да сви код њих ноћит останемо, а и даље колико нам воља ка у правог Црногорца кућу. Ми с грохотом и с потресом двора: "Бисмо, конти, божја ви је вјера, за неђељу, мање ни сахата! Ко би бјежа од оваквог добра и од таквог братског пријатељства? Ал' нам прост'те, јер немамо када: брод нас чека, а вјетар је за нас. Него збогом и фала ви на част!" Онђена се братски изгрлимо, готово се с плачем раздвојимо. Ми к својему намјерену путу, с пријатељма растасмо се т'јелом,

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA