Отварање Музеја Срба није лоша идеја. Али је бесмислена уколико се Срби не буду више рађали. Ако се не очува Србија. Јер када се народ умножава и без музеја има ко да преноси поруку у будућност. Да пише ћирилицом и говори матерњим језиком. Да слави славу и запали кандило. Без људи не вреди ништа. И то је то. Погледајте старе цивилизације којих више нема. Остали су колосални споменици али народа који су их градили нема на живој мапи света. Зато је кључ пре свега у потомству. У неговању духа, али и радости и слављењу живота. Србија и јесте специфична по томе што воли бујност живота. Све шаре и боје природе и новог рађања. Ми смо тако и опстали у вековима ропства. Не у горштачкој крутости и црнини, већ пружајући отпор баш наставком живота. Инатом и радом. Неизмерном љубављу према огњишту и породици. Уз све сеобе и страдања, кругови тог путовања, тих историјских серпентина увек су враћали у завичај. Ми Срби волимо живот а живот је кроз Божију промисао увек текао тамо где је вољен. На њивама, на пашњацима, у вртовима, шумама, потоцима и рекама. У воденицама, око ватре, на киши и на мразу. Под ињем и под муњом. Све је живот љубљени. И виноград Божији. И то је Музеј Срба или Храм Србија.
Слађана Точиловац Шаљић
Отварање Музеја Срба није лоша идеја. Али је бесмислена уколико се Срби не буду више рађали. Ако се не очува Србија. Јер када се народ умножава и без музеја има ко да преноси поруку у будућност. Да пише ћирилицом и говори матерњим језиком. Да слави славу и запали кандило. Без људи не вреди ништа. И то је то. Погледајте старе цивилизације којих више нема. Остали су колосални споменици али народа који су их градили нема на живој мапи света. Зато је кључ пре свега у потомству. У неговању духа, али и радости и слављењу живота. Србија и јесте специфична по томе што воли бујност живота. Све шаре и боје природе и новог рађања. Ми смо тако и опстали у вековима ропства. Не у горштачкој крутости и црнини, већ пружајући отпор баш наставком живота. Инатом и радом. Неизмерном љубављу према огњишту и породици. Уз све сеобе и страдања, кругови тог путовања, тих историјских серпентина увек су враћали у завичај. Ми Срби волимо живот а живот је кроз Божију промисао увек текао тамо где је вољен. На њивама, на пашњацима, у вртовима, шумама, потоцима и рекама. У воденицама, око ватре, на киши и на мразу. Под ињем и под муњом. Све је живот љубљени. И виноград Божији. И то је Музеј Срба или Храм Србија.
Podelite komentar