Linta: Osnivanjem Muzeja Srba borili bismo se za očuvanje srpskog nasleđa u regionu

E. T.
E. T.  

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

  • Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
  • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
  • Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
  • Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
  • Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
  • Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
  • NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
Ime je obavezno
E-mail adresa je obavezna
E-mail adresa nije ispravna
*otkucano <%commentCount%> od ukupno <% maxCommentCount %> karaktera
Komentar je obavezan

<% message.text %>

Komentari

  • Слађана Точиловац Шаљић

    01. decembar 2024 | 03:02

    Отварање Музеја Срба није лоша идеја. Али је бесмислена уколико се Срби не буду више рађали. Ако се не очува Србија. Јер када се народ умножава и без музеја има ко да преноси поруку у будућност. Да пише ћирилицом и говори матерњим језиком. Да слави славу и запали кандило. Без људи не вреди ништа. И то је то. Погледајте старе цивилизације којих више нема. Остали су колосални споменици али народа који су их градили нема на живој мапи света. Зато је кључ пре свега у потомству. У неговању духа, али и радости и слављењу живота. Србија и јесте специфична по томе што воли бујност живота. Све шаре и боје природе и новог рађања. Ми смо тако и опстали у вековима ропства. Не у горштачкој крутости и црнини, већ пружајући отпор баш наставком живота. Инатом и радом. Неизмерном љубављу према огњишту и породици. Уз све сеобе и страдања, кругови тог путовања, тих историјских серпентина увек су враћали у завичај. Ми Срби волимо живот а живот је кроз Божију промисао увек текао тамо где је вољен. На њивама, на пашњацима, у вртовима, шумама, потоцима и рекама. У воденицама, око ватре, на киши и на мразу. Под ињем и под муњом. Све је живот љубљени. И виноград Божији. И то је Музеј Срба или Храм Србија.

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA