Godišnjica smrti Anta Markovića, poslednjeg premijera SFRJ

Na današnji dan, 28. novembra 2011. umro je poslednji predsednik Vlade Jugoslavije Ante Marković.

Za njegovo ime vezana su verovatno najintenzivnija sećanja na poslednje godine SFRJ kao i na program privrednih reformi koji je pokrenuo.

Preporučujemo

Ante Marković rođen je 1924. u Konjicu, na krajnjem severu Hercegovine. Kao sedamnaestogodišnjak priključio se, pošto je Jugoslavija okupirana i rasparčna, partizanskom pokretu, NOP-u, 1941. Okončao je studije elektrotehnike u Zagrebu 1954. da bi se potom posvetio radu u privredi. Na tom polju bio je primer uspeha. U preduzeću "Rade Končar", gde je postao generalni direktor 1961. zadržao se na rukovodećoj poziciji više od dve decenije. Pod njegovim vođstvom ta firma je izrasla u vrlo uspešan koncern.

Politici se posvetio ranih osamdesetih, podseća Tanjug.

Bio je predsednik Izvršnog veća Hrvatske (vlade) od maja 1982. do maja 1986. da bi potom postao predsednik Predsedništva te republike. Na toj poziciji nalazio se do maja 1988. Marta 1989. postao je predsednik Saveznog izvršnog veća. Ubrzo je objavio zamašan program privrednih reformi. Na tragu tendencija koje su usledile u istočnoj Evropi posle pada Berlinskog zida, osmislio je privredne reforme koje su trebalo da preobraze privredu zemlje od dotadašnje polutržišne forme sa društvenom svojinom, ka punoj tržišnoj privredi klasičnog kapitalizma.

Njegova reforma je bila rezultat zamisli američkog ekonomiste Džefrija Saksa. Bilo bi to ekonomsko ustrojstvo na tragu teorijskih postavki Miltona Fridmana. Dakle, zapravo, bio je to neoliberalni model. U Jugoslaviji je međutim postojalo nasleđe socijalne države koje je bitno ublažilo moguće šokantne efekte. Uspelo mu je da u kratkom roku obuzda inflaciju, što je tada delovalo kao nerešiv problem.

Granice zemlje su otvorene za stranu robu što je izazvalo oduševljenje građana. Iako je moralo biti jasno da će to urušavati domaću privredu, makar dok se ne stvori kvalitetnija proizvodnja. Pored izvesnog uspeha i zaista široke popularnosti kod građana, Marković zapravo nije imao podršku republičkih rukovodstava, ključnih republika nikako.

Osim, možda, na samom početku. Iako je to bilo vreme optimizma i velikih nada, u republičkim rukovodstvima onog vremena preovladale su nove političke koncepcije, koje će dovesti do raspada i ratova. Racionalne ideje ekonomske saradnje i razvoja potisnute su tada u drugi plan u odnosu na nove, krupne, ma koliko maglovite, političke zamisli.

Pojednak problem za program koji je zastupao Ante Marković nalazio se u činjenici da njega zapravo ni Zapad nije podržao, osim deklarativno.

Tražena podrška je izostala, iako lepe reči nisu. Posle pada Berlinskog zida krajem 1989, odnosno Istočnog bloka, posle početnog iznenađenja, Vašington se očigledno opredelio da bude iskorišćena prilika za konačni obračun sa idejom socijalizma. U tom smislu, i Ante Marković i Jugoslavija su zapravo bili uzgredne žrtve. Ideja oblikovanja nove partije Saveza reformskih snaga, takođe nije zaživela. Postojala je podrška nekolicine intelektualaca, daleko od ikakve realne snage. Iako je to docnije negirao, bio je saglasan sa intervencijom JNA kada je Slovenija započela preuzimanje graničnih punktova, odmah po proglašenju secesije leta 1991.

Ostavku je konačno podneo decembra 1991. godine. Ratna dejstva su trajala već mesecima. Po odlasku iz Beograda, nastanio se u Gracu, Austrija, gde je izvesno vreme pokušavao da se bavi biznisom kao poslovni konsultant. Pošto se to ispostavilo kao nedovoljno uspešno, vratio se u Zagreb gde je živeo do kraja života. U prvo vreme, kako je docnije svedočio, to je bio vrlo težak period. Bio je bolestan, a nije bio ni socijalno osiguran budući da posao u ondašnjem Zagrebu nije mogao da dobije.

U potonjem periodu povremeno se pojavljivao u javnosti kao konsultant vlada u Skoplju ili Sarajevu, takođe bez mnogo uspeha. Kako se ocenjuje, Marković je bio čovek dobrih namera, ali suočen sa nemogućim okolnostima u kojima nije više nije imao šanse.