Život posle Banjske: Noć i nedelju smo proveli u hodniku zgrade, ali ne idemo odavde. Ovo je naše

Tišina koja sve govori. Iznemogla lica i skupljene usne, koje bi sve da kažu, a opet ćute. Naprave korak kad vide kameru, fotoaparat, a onda, kao po naredbi odmahnu rukom, slegnu ramenima, stisnu ruke i lome prste... Kako ko...

Kažu, umorili su se od priče, prepričavanja... Davanja odgovora na pitanja: "Kako je bilo?" i "Šta se to desilo?"... Neće im, kažu, biti lakše. Neće, jer od  ispričanih muka, njima ne bude lakše. Neće, jer su se opet ponadali da je slavlje... Da se dvoje zavolelo, iliti rodilo dete u tom selu od 200, 300 duša. U Banjskoj...

Ali, nije...

- Bogami sam pomislila da je slavlje. Da se zbog toga puca. Nije, deco moja.   

Počnu da pričaju, pa stanu..

- Prekorevaju nas deca koja su u Kragujevcu, Nišu, Mitrovici, Beogradu... "Ćutite kao što ste i do sada. Čuvajte život" - priča za Telegraf.rs baka iz sela Banjska, na severu Kosova, u kojem je prošlog vikenda došlo do sukoba policije tzv. Kosova i grupe Srba.

Kuća joj u brdima. Iznad centra sela a sa pogledom na Manastir Banjska. Sve se dešavalo dalje od njene kuće, a imala je utisak da je u njenom dvorištu. Ispred njenih vrata.

Oni bliži, tik uz ovu svetinju, i oni do mosta i u centru sela, odbijaju i da vrate sećanje na tu neprospavanu noć.

- Ovde sam, u ovoj zgradi. Sam centar. Bolji nemamo, a i naš je. Kakav god da je. Vidite manastir gde je - kaže nam stariji meštanin dok nam naviše pokazuje rukom ka bogomolji:

- Pucalo je od 2.30 do sutradan u podne. Nismo imali gde da odemo a u svojim stanovima nismo bili.

Gde ste bili?

- Svi smo se sjatili u hodnik zgrade. Ne smeš u stan. Vidite naše prozore, a vidite gde je manastir. Svuda se pucalo. Kroz celo selo. Počelo je kod mosta, pa nastavilo dalje...

Ćuti se, strahuje i teše unučići

U nedelju života u Banjskoj nije bilo. Bojali su se da dišu. Strah je nadvladao sve njihove potrebe. Srećni su bili oni sa roletnama na prozorima koji su mogli da ih navuku.

Dan su proveli na podovima.

Ćutalo se, strahovalo, i tešili unučići...

- Negde oko 8 ujutro ustao sam od stola samo da odložim šoljicu od popijene kafe. Sevnulo je, nisam znao gde sam. Sve se treslo od detonacija. Tragovi su svuda po kući, po visećim delovima. Kažem unuku: "Tu je, deda, ne boj se"... Aaa, ni ja... Ni ja nisam siguran u to što govorim - priča meštanin Banjske koji živi nedaleko od mosta u selu.

Života nema ni sada. Narod se trudi da ga vrati, da se nešto radi, da deca idu u školu, ali se i dalje ponajviše ćuti, strahuje i teše unučići.

To što je selo u sredu posle podne, nakon četiri dana blokade, otvoreno, pa u njega mogu da uđi i drugi, ne teši ih.

- A, ko će da nam dođe posle svega? Videli ste i sami, i dalje niko ne može da uđe bez da ga njihova (tzv. Kosova)  policija ne pretrese, ne proveri svaki dokument, ne prekontroliše automobil... Kao da to sve niste prošli na administrativnom prelazu. Videli ste. Ne možete preko Jarinja i Brnjka do nas. Morate preko Merdara... A, to znači i preko južnog dela. Putevima koje su oni uzeli. I, ovde, vidite, nema EULEKS-a, nema KFOR-a, samo oni. Sve je kako oni kažu... Eno i gore, oko Manastira isto...

Svetinja koju su posećivali vernici i turisti, sad je u rukama policije tzv. Kosova. Kako stoje na ulazu u selo, tako stoje i ispred samog ulaza u manastir. Pod punom opremom, i zapetim puškama.

Kao da "čuvaju" i ona polomljena vrata konaka, porušene kapije manastira. Samo te slike su dovoljne i odaju da se nešto odista teško zbilo u noći između subote i nedelje.

Istraga u vezi sa svim još traje, iako je selo otvoreno. Na sve strane policija tzv. Kosova je sa psima. Proverava svaki pedalj zemlje oko manastira. Na parkingu je i vozilo EULEKS-a, ali je samo tu.

Tako je bilo proteklih dana i u samom selu. Tako je i danas.

- Pitaju nas kako nismo znali - kaže meštanin čija se kuća tresla:

- Kako da znamo? Nama je do života. Mi se posle svega trudimo da živimo, da vratimo život selu, da se ono malo dece i dalje igra loptom ovde, da nam dolaze unučići. Nije nam stalo da se ovako za nas čuje. Da nam zbog ovakvih stvari dolaze sa strane. 

Ne okreću se više ni na svakdonevno nadletanje helikoptera. Ni na dolazak automobila sa tablicama iz bilo kog dela Srbije... Ne veruju da su u njima Srbi.

- Pogledajte. Beogradske table. Prelepljene. Znate ko je u njemu - pita nas sredovečni Srbin dok pratimo putanju "audija A6":

- Samo gledajte. Priča sa njihovom policijom. Njihov je. A voze naše tablice. Šta vam to govori? 

Srbistan! 

Nije samo priča.

Život u Banjskoj je od vikenda pod još većim oklopom straha. 

Zbog ovog sela je patila i dalje pate i Mitrovica, Zvečan, Leposavić.... Svaka srpska kuća. Ljudi još zastaju kod spomenika Kralju  Milutinu, u centru Zvečana gde su se palile sveće za stradale, iako su te sveće nestale.

Gde su žene, majke, sestre padale na kolena iznemogle od bola. "Što baš njih uze?"

Sedi narod na klupama u centru, u kafićima, tavori, pokušava da živi...

Tako i u Mitrovici. Mladi su uveče na šetalištu. Smeju se. Šale...

- Mi ovde ne živimo. Mi životarimo... Ali gde ćemo, ovo je naše, iako ne znamo šta nas sutra čeka  - kažu u jednom restoranu u Mitrovici. 

Ulaz na Kosovo i Metohiju preko Jarinja i Brnjka još nije dozvoljen. Sve se odvija preko Merdara. I, to, na povuci, potegni. Policija tzv. Kosova proverava i traži svaki, što bi naš narod rekao, bogovetni papir i dokument, da bi ti, na kraju, dali papir da prelepiš tablice.

Grb i sve što ukazuje srpsko.

Kad se o tome samo priča, i imaš i nemaš emociju. Kad to doživiš, ona bolom nadmašuje sve.

- Srbistan!

Odmah se čuje kad sretneš Albanca i pitaš za pomoć. Konkretno za putanju do Mitrovice, za koju moraš da pitaš ako te je navigacija s magistrale skrenula na sporedni put, kroz sela, sa albanskim stanovništvom...

I nije samo ton nemio, već i pogled...

I sve što ti zarad pomoći kažu, pitaš se da li na to uopšte smeš da računaš. Kao i na to da ćeš mirno doći do severnog dela Mitrovice. A, nećeš. Dovoljni su samo natpisi na albanskom, ne čak ni na engleskom, da te uznemire.

Postaneš svestan svega sutradan, kad ti meštani kažu da se vratiš kući za Beograd na Jarinje.

- Išli ste na Merdare po mrklom mraku, kroz mesta gde su oni. Idite pravo na Jarinje, izlaza je dozvoljen. Bar idete kroz sve srpsko!

(Telegraf.rs)