Bisenić: Ideja proširenja EU ponovo aktuelna, dilema koliko je realna i poželjna

Proširenje Evropske unije koje je predsednik Saveta EU Šarl Mišel nagovestio na ovonedeljnom Bledskom forumu u Sloveniji, sugeriše da je “vreme zamora” EU od proširenja najzad okončano, ali da dilema koliko je ideja primanja novih članica, kao cilj realna ili poželjna, ocenio je novinar Dragan Bisenić za Tanjug.

Dodaje da svetlost evropskih zvezda širenja i rasta EU "ponovo sija", ali da samo proširenje EU zahteva mnogo brzih reformi i promena i u zemljama kandidatima, ali i unutar zemalja članica.

Predsednik Saveta EU Šarl Mišel izazvao je pometnju na ovonedeljnom Bledskom forumu u Sloveniji rekavši da EU mora sebi da postavi cilj da primi nove članice do 2030. On je naglasio da bi to zahtevalo brze reforme u zemljama kandidatima, ali i u EU i procese usvajanja ove odluke.

Mišel je obavio dodatne pripreme za ovaj predlog, pa se potrudio da on bude snažno medijski podržan tako što ga je unapred najavilo nekoliko evropskih listova.

Takva objava trebalo je da sugeriše da je "vreme zamora" Evropske unije od proširenja najzad okončano, ali nije uklonila dilemu koliko je proširenje kao cilj realno ili poželjno.

Španija, koja je trenutno sa tehničkom vladom - posle izbora koju vodi dosadašnji, a možda i budući premijer Pedro Sančez - predsedava Evropskom unijom, priprema samit EU koji će u oktobru da se održi u Granadi, a na kojem se očekuje preciziranje evropskih pogleda o proširenju EU.

Ali, sama Španija pristupila je tome veoma oprezno u svom programu predsedavanja. Ona je kao svoje prioritete odredila reindustrijalizaciju EU i garantovanje njene otvorene strateške autonomije, napredovanje u zelenoj tranziciji, promovisanje veće socijalne i ekonomske pravde i jačanje evropskog jedinstva.

Proširenje EU, dakle, nije pitanje koje ima status prioriteta u španskom predsedavanju, ali nije ni ostalo sasvim van vidokruga.

Španija se opredelila da će tokom svog predsedavanja "promovisati" institucionalno produbljivanje i unapređenje procesa donošenja odluka, kao i proširenje Evropske unije.

Zaključilo bi se na osnovu ovoga da Španija neće insistirati da pitanje proširenja EU bude nešto više od afirmativnog konferencijskog razgovora u nekoliko prilika i ponavljanja ohrabrujućih obećanja.

Reakcije koje dolaze iz Španije, ukazuju da su španske ambicije u međuvremenu porasle.

One naglašavaju da je "ključna spoznaja" EU od početka sukoba u Ukrajini, da je "politika veta" prevaziđena.

"Niko ne može sebe da nazove proevropskim, a da istovremeno odbija proširenje", prokomentarisao je španski "El Pais" najavljujući nov pristup proširenju na samitu u Granadi, kada bi trebalo zvanično da se objave novi koraci u proširenju EU.

Proširenje EU sada se predstavlja ne samo kao prihvatanje zemalja Zapadnog Balkana, nego se njima priključuju Moldavija i Ukrajina, što daje sasvim novu dimenziju ovom pitanju, a koja nije povoljna za balkanske države koje već dve decenije čekaju svog red pred vratima EU.

Neki ne gube prisustvo duha zbog ove sporosti, pa poput Edija Rame smatraju da je "bolje biti u evropskom autu, nego u ruskom avionu", ali za druge, to je pitanje koje može sasvim da okrene naglavačke ceo proces proširenja.

Evropska unija ne može sebi da priušti da daje prioritet članstvu Ukrajine, a da zanemari druge dugogodišnje kandidature, poput onih iz Zapadnog Balkana, prokomentarisao je austrijski ministar spoljnih poslova Aleksandar Šalenberg.

Blok mora pažljivo razmotriti svoju politiku proširenja, rekao je Šalenberg, iako veruje da Ukrajina i susedna Moldavija pripadaju "evropskoj porodici".

"Ne možemo da imamo Ukrajinu u brzoj, a druge zemlje u zaustavnoj traci. To bi bila geostrateška katastrofa", rekao je šef austrijske diplomatije.

Austrijski ministar je napomenuo da je EU pre oko 20 godina obećala članstvo zemljama Zapadnog Balkana, ali da nije ispunila to obećanje.

On je pozvao Brisel da ostane pri svojim obećanjima i odustane od "binarnog razmišljanja" o članstvu, sugerišući da bi državama kandidatima trebalo dozvoliti određeno učešće u razmatranjima i aktivnostima EU.

Šelenbergovo razmišljanje, čini se, blisko je sa stavovima nemačkog kancelara Olafa Šolca. Nemački kancelar, kada je reč o proširenju, već dve godine tvrdi da "dela moraju da prate reči, odnosno da je potrebno da se održe ranije data obećanja zemljama Zapadnog Balkana. On se u oktobru prošle godine izjasnio za "EU sa 27, 30, 36 država".

Činjenica da evropska mreža nastavlja da se širi prema istoku, pobeda je za sve, rekao je nemački kancelar i naglasio da potrebu za reformom vidi u principu odlučivanja konsenzusom.

To znači da bi veto morao da bude napušten, zajedno sa širenjem Evropske unije.

Opširnije o svojoj viziji Evropske unije, nemački kancelar je govorio u maju ove godine. Šolc je naglasio da Evropa snosi globalnu odgovornost „jer se dobrobit Evrope ne može odvojiti od blagostanja ostatka sveta”.

Prema Šolcu, svet 21. veka "biće multipolaran, kao što je takav već dugo".

Šolc je naveo tri lekcije za EU: „Prvo, budućnost Evrope je u našim rukama. Drugo, što Evropu učinimo više ujedinjenom, lakše ćemo sebi obezbediti dobru budućnost. I treće: ne manje, već više otvorenosti, više saradnje je pitanje našeg vremena.”

Da bi Evropa "obezbedila dobro mesto u svetu sutrašnjice", EU se mora promeniti, rekao je nemački kancelar.

"Potrebna nam je geopolitička EU, proširena i reformisana EU, i na kraju, ali ne i najmanje važno, EU otvorena budućnosti. On je tada rekao: "Poštena politika proširenja sprovodi svoja obećanja - pre svega prema zemljama Zapadnog Balkana".

Mnogi su u ovom Mišelovom novom entuzijazmu primetili da on misli o vlastitoj reputaciji, pa znajući da mu mandat završava za godinu dana, želi da dokaže da se zalagao za konkretan napredak u proširenju.

Nešto slično učinio je i prethodni predsednik Komisije Žan-Klod Junker.

Tokom prve četiri godine predsedavanja Komisijom ponavljao je da neće biti proširenja, što je dodatno usporilo ionako spor proces – ali je pred kraj svog mandata izneo ambiciozne predloge za 2019. kao godinu u kojoj će zemlje Zapadnog Balkana međusobno da rešavaju svoje probleme, kako bi neke od ovih država mogle da budu primljene već 2025.

Ali ovi predlozi nikada nisu obezbedili podršku država članica, pa se identična sudbina vidi i za predloge Šarla Mišela.

Postoji jedna škola mišljenja koja odgovornost za sporo proširenje pripisuje kandidatima i njihovoj sporosti u sporovođenju reformi.

Ona polazi od toga da su iskustva poslednjih nekoliko decenija pokazala da politika proširenja zapravo prikriva nemoć EU da transformiše kandidate.

Tokom procesa pristupanja, kandidati su radili na ispunjavanju svih uslova, sprovodili domaće reforme i približavali se EU.

Ipak, 20 godina nakon Solunske agende (kada je Severnoj Makedoniji, Albaniji, Kosovu, Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini obećana šansa za pristupanje), Zapadni Balkan i dalje ostaje prazan prostor.

Ako sami kandidati ne vide šansu da mogu da izađu iz sopstvenog ćorsokaka, neće biti napretka u pristupanju.

Politika proširenja EU se tokom njene istorije smatrala velikim uspehom. Ali nikako nije sigurno da će se to nastaviti.

Oštro protiv ovog predloga postavio se belgijski dnevnik "De Standaard" čiji uvodničar smatra da bi proširenje dovelo u pitanje sadašnje odnose u Evropi i postavilo stvari sasvim na pogrešne, neprihvatljive osnove gde bi, recimo, Modavija i Albanija odlučivale o stvarima koje se tiču Evrope.

"Glavna prepreka postaje demokratska. Ako EU postane tako velika i tako razuđena, može li nastaviti da se razvija kao jedinstveni demokratski prostor? Tada pitanje identiteta postaje neizbežno. Šta imamo zajedničko sa Moldavijom ili Albanijom da dozvoljavamo njihovim predstavnicima EU da donose odluke koje se tiču nas? Ili EU mora da postane konfederacija država, san krajnje desnice?"

Evropska porodica, kako se vidi, pristupa pitanju proširenja veoma šaroliko. Sposobnost da se od te “salate” izgradi jedinstveni afirmativni stav, seže dalje u sudbinu EU od prostog odnosa prema novim članicama i govori o njenom kvalitetu da bude politički subjekt na globalnoj sceni.

(Telegraf.rs)