Oliver Stoun: Vaš predsednik je vrlo pametan čovek, on zna

Trostruki dobitnik Oskara, legendarni i neponovljivi američki reditelj Oliver Stoun (76) svoju ulogu predsednika žirija 2. RSIFF – međunarodnog festivala u Džedi u Kraljevini Saudijskoj Arabiji, shvatio je veoma ozbiljno i kaže da je sa velikom pažnjom uronio "u veoma fascinantan svet azijskih, bliskoistočnih i afričkih filmova i u promene koje oni sa sobom donose", objavila je Politika.

Na festivalu se prikazuje i njegov najnoviji dugometražni dokumentarni film „Nuklearna” (energija, centrala), koji je posle svetske premijere na ovogodišnjem Venecijanskom festivalu izazvao polemike. Ne među naučnicima, koliko u samim novinskim napisima, u kojima se kao po komandi ukazuje na opasnost od upotrebe nuklearne energije u svrhu smanjenja globalnog zagrevanja i emisije štetnih gasova. A Stounov film govori upravo o tome: o potrebi izgradnji nuklearnih elektrana zarad dobrobiti čovečanstva i čistije i bolje budućnosti, što je sve zasnovano na nauci i na knjizi američkog profesora Džošue S. Goldštajna.

Preporučujemo

Jeres ili mogućnost za spas planete? Na ovo pitanje Oliver Stoun će rado odgovoriti da „treba svi konačno da se otarasimo mentaliteta straha” i da pronađemo za čovečanstvo najbolje rešenje.

Na početku ekskluzivnog razgovora za Politiku u njegovoj „predsedničkoj rezidenciji” u hotelu „Ric Karlton” proslavljeni reditelj je upitao:

- Vi ste beše iz Srbije?

- Da.

- Vaš predsednik je vrlo pametan čovek. On zna - odgovara Stoun.

- Ovu vašu ocenu on će saznati iz „Politike”, a sada bih da kažem da pripadam generaciji koja je učila u školi kako da se ponaša i šta sve da čini u slučaju nuklearnog napada i radijacije, a vi sada filmom dokazujete da nuklearna energija može da nas spase od globalnog zagrevanja?

- A da ja vas pitam, da li su vam se posle gledanja filma „Nuklearna” bar malo otvorili vidici?

Moram da priznam da jesu, ima puno argumenata za i puno je logike.

- Dozvolite mi da vam kažem šta je bila moja motivacija. I ja sam bio sumnjičav poput vas, a kao ni vi nisam baš toliko glup, a verovao sam Džejn Fondi, njenoj tadašnjoj borbi protiv Vijetnamskog rata i protiv nuklearne energije. Sedamdesetih godina prošlog veka bilo je vreme navodno velike progresivnosti, a ironično je što smo jednu od ključnih odluka, po mom mišljenju, doneli tada potpuno pogrešno. Uradili smo mnogo dobrih stvari sedamdesetih, kao što to kaže doktor Moris u filmu, a on je bio jedan od osnivača „Grinpisa”, ali smo pogrešno shvatili jedno važno pitanje – pitanje interesa čovečanstva da imamo čistu energiju. Iz zabrinutosti smo odbacili i samu pomisao o korišćenju nuklearne energije za dobrobit planete i sada razglabamo o obnovljivim izvorima energije i načinima za smanjenje globalnog zagrevanja i štetnih gasova.

Poznato je da su u vašoj zemlji strogo protiv nuklearne energije?

- Amerikance nije briga za ostatak sveta, jer im je stalo samo do svog malog dvorišta. Generalno govoreći, mi na našem tlu možemo da rešimo stvari za nas lično, ali ostatak planete će za koju deceniju vrištati, biće dislokacija, biće migracija u ogromnom stepenu i ko zna kolika će biti šteta od klimatskih promena. Vidite ovu poplavu koja se nedavno dogodila u Pakistanu i koliko je Pakistan uništen. Dakle, mi u SAD ne uzimamo u obzir globalnu sliku, mi samo mislimo na sebe. I kao rezultat, mi smo sj....i. Moramo da razmišljamo kolektivno. Sada čovečanstvo mora da vidi problem. I ovaj moj film može malo pomoći.

A kako podstaći Amerikance na razmišljanje na ovu temu kada tamo još uvek niste obezbedili distribuciju „Nuklearne”?

- Tačno. Pa, možda ćemo morati da nastavimo predstavljanje filma od zemlje do zemlje, što ima smisla. Evo, i festival u Džedi je prilika da se film proda za distribuciju u arapskom svetu i bliskoistočnim ljudima kojima je stalo, a onda će se preko Evrope film vratiti u SAD.

Sam pomen nuklearne energije izaziva strah od (zlo)upotrebe u vidu atomskih bombi i taj strah je trenutno ponovo na vrhuncu, a svi još pamtimo i slučaj Černobilja?

- Da, razgovarajući sa ljudima poput vas, a pročitao sam svaki članak posle svetske premijere filma, jasno je da je sva štampa protiv toga. Prva stvar koju kažu ili u naslovu ili u podnaslovu jeste da je nuklearna energija opasna i rizična, a ne kažu da nije rizičnija od korišćenja i nafte. To je naša poenta. Primer Černobilja je zaista legitiman, jer je centrala pogrešno izgrađena i nisu imali adekvatne kontejnere, čak ni odela, a nisu se ni dobro snašli i sve smo to do detalja pokazali u filmu. Kosa nam se diže i od primisli na radijaciju, a mi sa tim nivoom radijacije živimo još od postanka planete. Pa samo pomislite koliko se izlažete radijaciji dok stalno letite avionom. I niko ne želi otvoreno da vam kaže da je arsen mnogo opasniji kao i svi industrijski zagađivači. Naftne kompanije će reći da su partneri sa obnovljivim izvorima energije, a ne kažu da će i ti izvori zavisiti od njih, od njihove nafte i gasa i da je metan u atmosferi najotrovniji od svega. Mi smo, zapravo, neinformisani.

A jesmo li dovoljno odgovorni kako bismo na miru koristili i gradili nuklearke za opšte dobro?

Kao civilizacija, moramo imati postojanje određenog stepena rizika i stepena preuzimanja odgovornosti, ali i znanja. Mislim da sve to imamo. U SAD zbog svih propisa, a ljudi iz naftnog sveta i ekolozi vole da se pridržavaju propisa, često kažu da „ne možemo da pobedimo nuklearnu, ali ćemo je usporiti”. I tako koriste novac za usporavanje. Niko neće graditi nuklearke, osim Kine i Rusije. Rusija se umešala u ovu zbrku sa Sjedinjenim Državama, ali Rusi su dobro radili na reaktorima. Dakle, mi ljudi imamo tehnologiju, pitanje je – snaga volje i politika.

Sve je politika, pa možda i vaš dolazak ovde. Na sceni ste rekli da je na račun KSA izrečeno mnogo teških reči i da ljudi treba da dođu i sami se uvere?

- Sjedinjene Države su stručnjak za osudu svake zemlje na svetu kada pređe liniju međunarodnog poretka, onoga što one nazivaju pravilima, a Amerika krši sva pravila kada želi i vi to znate. Pitaju me za slučaj Kašogi i to jeste bilo okrutno, ali mislim da je svakako jedan od najgorih slučajeva baš slučaj Asanž i njegovo mrcvarenje. Svi su rekli da treba pustiti Asanža, a SAD istrajava na svojoj osveti. Pa ko smo mi da upiremo prstom u bilo koga? Govorimo Rusima šta da rade. Mislim, smešno je s obzirom na to šta smo mi uradili. Ne želim da ulazim u širu priču o ovome što se događa u Ukrajini, jer taj slučaj nije nimalo jednostavan, a svi samo viču: „Rusi napadaju”. A ko je to izazvao? Šta se tamo u Donbasu događalo od 2014. i koliko se ljudi od tamo iselilo jer su Sjedinjene Države teško naoružavale ukrajinsku vojsku. Od 2014. godine Ukrajina nije više bila neutralna, bila je protiv Rusa i to je ono što je poremetilo ravnotežu vojne opreme i otuda dolazi rat. Kao i sve, svaki rat ima uzrok i posledicu, ali mi čak ni j....o ne obraćamo pažnju na to.

I dalje ste veliki buntovnik?

- Oh, da. Oduvek sam bio buntovnik, možda i predugo.

I uvek ste uspeli da izbegnete moguće probleme?

- Da, ali je sada moj najveći problem starenje. Mogu da čujem veoma malo, sluh mi je skroz oslabio. Ne mogu dobro ni da vidim, a i nemam više toliko energije. To jeste problem.

Ali, ipak ne prestajete da snimate i borite se za svoje filmove?

- Borim se za sledeći film. Više bih voleo da živim na nogama nego da umrem na kolenima.

Da li još uvek imate nade za Bajdenovu administraciju?

- Čoveče, brzo tonu. Pogrešio sam što sam glasao za tog čoveka. Zaista sam mislio da je sve stariji i da će biti zreliji i manje ratoboran, jer je njegova biografija užasno ratoborna. Uvek je bio na strani države. Uvek je podržavao vojne ratove u kojima je Amerikanac bio u svemu do kraja. Obama je napravio ogromnu grešku što ga je izabrao, toliko je bio uplašen da ne uvredi establišment da je morao da odabere najboljeg iz establišmenta. Najstarijeg dedu, a deda je ispao veoma opasan i sada viče: „Hajde da ubijemo Ruse, sada je naša šansa”. On brka Rusiju sa Putinom i misli da ukoliko se otarasi Putina da će kontrolisati Rusiju kao u vreme Jeljcina. A to je samo san.

Imate li ideju za koga biste glasali?

- Ja bih glasao za treću stranu. Nema nade za Ameriku, osim pojave treće strane, jer i republikanci i demokrate rade i funkcionišu isto i isti novac ulažu u vojnu industriju. Američki vojni budžet je ogroman. Establišment je međusobno povezan, a mnogo je nezadovoljstva danas na svetu.

(Telegraf.rs)