23 godine od otvaranja pregovora u Rambujeu: "Alibi diplomatija" više nije moguća, Srbija danas ima svoj glas

Na današnji dan 6. februara, 1999. godine, u zamku Rambuje, 40 kilometara od Pariza, tadašnji francuski predsednik Žak Širak otvorio je pregovore između vlasti SRJ i kosovskih Albanaca o rešavanju krize na Kosovu i Metohiji. Iako je prošlo dvadeset i tri godine od početka pregovora koji su od starta bili su osuđeni na propast i u svetskoj diplomatiji ostali upamćeni kao "alibi diplomatija" i opravdanje za NATO agresiju na SJR 24. marta 1999, čini se da je na relaciji Beograd-Priština sve isto.

Ali, da li se to samo tako čini? Osim jedne stvari - da kosovsko pitanje nije rešeno - ništa drugo nije isto kao u vreme Rambujea. To posebno važi za odnos političkih snaga i poziciju Srbije u to vreme, kao i za rezultate te konferencije koja je, na oko, bila pokušaj da se na miran način, političkim i diplomatskim sredstvima reši pitanje Kosova, ali mimo državnih i nacionalnih interesa Srbije. Da, i danas smo u toj situaciji, ali u značajno izmenjenom međunarodnim unutrašnjim odnosima.

Preporučujemo

Treba podsetiti da se Rambuje završio tako što je učinjen ustupak albanskoj strani. Bilo je predviđeno da im bude omogućeno da preko referenduma u roku od tri godine ostvare pravo na samoopredeljenje, ali bez pitanja Srbije i nezavisno od naših državnih i nacionalnih interesa i svega onoga što nalaže unutrašnje i međunarodno pravo. Pre svega, mimo tadašnjeg ustavnog položaj Kosova i Metohije u sastavu Srbije i mimo međunarodnog prava, koje podrazumeva da u slučajevima samoopredeljenja ili nekog referenduma i većina ima pravo da se izjasni, što je, recimo, bio slučaj Kanade i Kvebeka ili Velike Britanije i Škotske.

Druga stvar koju je Rambuje predviđao i gde je bilo pokušaja da se nametne Srbiji, je dominacija NATO i na neki način stavljanje Srbije pod vojnopolitički protektorat NATO-a , što je za Srbiju, odnosno SRJ, tada bilo neprihvatljivo. Sve to danas je nezamislivo, smatra bivši diplomata Zoran Milivojević. 

- Tadašnji položaj Srbije je bio jako loš, Srbija je bila pod sankcijama, potpuno izolovana. Kada je reč o njenom položaju, nije bila u situaciji da svoje državne i nacionalne interese zaštiti, ne samo argumentima, nego i sopstvenim mogućnostima odvraćanja. Prosto je bila slaba, iscrpljenja i politički i vojno i ekonomski, u svakom pogledu. Drugo, međunarodne okolnosti su bile nepovoljne jer je to bila era unipolarnog sveta i potpune dominacije SAD i zapadne Alijanse. Danas su okolnosti potpuno drugačije - ističe Milivojević.

Bivši diplomata Zoran Milivojević, Foto: Tanjug/Dimitrije Goll

Iako i danas imamo nerešeno političko pitanje (i što je u međuvremenu samoproglašena nezavisnost Kosova uz podršku dela međunarodne zajednice, koji je i tada ucenjivao Srbiju i koji je kaznio Srbiju vojnom agresijom odmah posle Rambujea) danas više od polovine sveta ne podržava takav stav, razume argumente Srbije i podržava Srbiju u zahtevima da se kosovsko pitanje reši političkim sredstvima.

- Samoproglašenu nezavisnost ne priznaju najmnogoljudnije države na svetu Kina i Indija, kao i najmnogoljudnija islamska država Indonezija, potom Iran, Brazil, Argentina, deo Afrike, dobar deo Azije i td, to pitanje se time stavlja u drugi plan. Danas je, pritom, potpuno nemoguće i kazniti Srbiju zbog njenog stava, a i za razliku od tog perioda, njen međunarodni položaj je znatno ojačan. Argumenti Srbije su znatno prisutniji na međunarodnoj sceni i imaju podršku više od polovine čovečanstva. Potpuno je jasno da se pitanje Kosova i Metohije ne može rešiti bez glasa i stava Srbije - kategoričan je Milivojević.

On podseća da sada postoji i međunarodno pravni okvir koji štiti interes Srbije, a to je da je KiM protektorat UN i da je u nadležnosti Saveta Bezbednosti UN, a da pravni osnov rezolucija 1244 garantuje i dalje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije na prostoru Kosova i Metohije.

- Prema tome, ne može se to pitanje rešiti ni silom ni drugim sredstvima, mimo međunarodnog prava i političkog angažmana. To su te izmenjene okolnosti i to je ono što Srbiju danas, bez ozbira na sve, stavlja u nešto povoljniji položaj kada je reč o političkom rešenju za KiM. U momentu Rambujea nije bilo bilo proglašene nezavisnosti, ali da se prihvatio Rambuje mi bismo to danas imali verifikovano međunarodno pravno i politički i na svaki način, bez mogućnosti da Srbija štiti svoje interese na način koji ima u ovom trenutku. Pri tom Srbija ne bi bila nezavisna niti vojno neutralna, već bi potpuno bila pod kapom NATO saveza, integrisana u vojno političku strukturu zapadne Alijanse, bez mogućnosti da štiti svoje interese - tvrdi diplomata.

Kosovo želi državnu nezavisnost, ili samo nezavisnost od Srbije? 

Upitan da li Priština zapravo ne teži nezavisnosti kao takvoj, već zapravo samo nezavisnosti od Srbije, sa ciljem prisajedinjenja sa Albanijom, Milivojević odgovara da elite na Kosovu žele da potvrde tzv. državno pravnu nezavisnost Kosova kao države, a da je sasvim druga je stvar to što uz to prisutna i velikoalbanska strategija i politički cilj koji se u tu "nezavisnost" na odreženi način uklapa.

- Određene političke strukture nezavisnost Kosova vidi i u funkcije realizacije velikoalbanskih ciljeva i strategije. Ali suština njihovog angažmana sada je verifikacija kosovske državnosti i nezavisnosti. S tim što ova politička struktura koja je sad na vlasti, Samoopredeljenje i Aljbin Kurti, u svojoj političkoj platformi ima i objedinjavanje albanskog korpusa na Balkanu i stvaranja velikoalbanske države, što se naslanja na ono što su imali u političkoj strategiji prilikom osnivanja i delovanja prve i druge Prizrenske lige - jasan je Milivojević.

prof. dr Mina Zirojević, Printskrin: Youtube/Kurir

Sa druge strane prof. dr Mina Zirojević sa Instituta za uporedno pravo, smatra da su sami pregovori između Beograda i Prištine sada u goroj fazi nego što su bili u vreme Rambujea, jer je tada postojao ogroman pritisak, jedna strana na tasu je bila mnogo jača od Srbije, a razgovori su se vodili jer nije bilo druge alternative.

- Sada je stanje takvo da međunarodna zajednica nije više ista kao što je bila pre 20 i nešto godina. Nekada smo, za razliku od danas, imali Rusiju samo na papiru, koja tada nije imala nikakvu snagu, ni želju, ni volju da pomogne Srbiji, a danas imamo i Kinu koja je međunarodni tigar. Sa druge strane EU je sve više pred raspadom, za razliku od pre dve decenije kad je bila u punom jeku, zbog čega se zemlje članice plaše da u slučaju raspada Unije ne dođe do odvajanja i njihovih delova teritorije. Tako da je sada potpuno sve drugačije, osim što je problem potpuno isti - smatra dr Zirojević ističući da konkretne zemlje članice EU, kao što su Italija ili Španija, nemaju želje da se granice na Balkanu menjaju.

Za profesorku ni pretenzija Albanije, čiji je tzv. Kosovo trenutno pokretačka sila da se ujedine albanske zemlje i da dođe do kreiranje Velike Albanije, nije ništa novo.

- Kosovo želi nezavisnost od Srbije, ali da budu u jednoj zemlji koja će obuhvatati sve Albance. Ako se pogledaju dokumenti iz Akademije nauka Albanije, mislim iz 1994. godine, vidi se taj njihov plan u koji ulazi Albanija, KiM, deo skoro ispod Niša, deo Makeodnije, deo Crne Gore i deo Grčke. Sa time su sve ozbiljne sile upoznate jer je to javan dokument, štampan na tri jezika - podseća Zirojević i kao jedinu, ali možda i ključnu novost je što se SAD danas, dvadeset godina kasnije, suočavaju sa velikim problemima za zemlju koja je nekada bila najveća sila, bez konkurencije, zbog čega im Zapadni Balkan nisu u glavnom fokusu.

Foto: Profimedia/AFP

Otvoreno pitanje: Šta bi bilo da smo prihvatili ultimatum?

Pregovori između dve delegacije započeti februara 1999. godine, uopšte nisu delovali kao pregovori, već kao ultimatum. Čitav proces je imao karakter jednostranosti i predstavljao je demonstraciju sile SAD. Henri Kisindžer, čuveni državni sekretar SAD iz sedamdesetih godina 20. veka, ove pregovore je nazvao „provokacijom“ za Srbiju, a sam proces je dobio kolokvijalno ime „alibi diplomatija“, zbog izostanka prave namera da se dođe do rešenja.

Naravno da ne mogu da se izostave ni posledice svega što se desilo nakon Rambujea i da su otvorena pitanja li su neke stvari prihvatanjem ultimatuma mogle ipak da se odvijaju povoljnije po srpsku stranu.  Da li bi izostanak NATO agresije na SRJ i velika ljudska i materijalna stradanja našeg naroda, potom masovni zločini, etničko čišćenje Srba od strane OVK, martovski pogrom i konačno samoproglašenje nezavisnosti pokrajine 2008. godine, imali drugačije posledice na Srbiju i njen razvoj? 

(Telegraf.rs)