Da li ćemo videti papu u Srbiji? Put do Beograda vodi preko Jasenovca i Stepinca, evo šta su prepreke

Foto: Centar za društvenu stabilnost, Telegraf

Da li će papa Francisko zaista doći u Srbiju? Kako je srpska diplomatija vratila poverenje u svetu koji je Srbiju dugo smatrao glavnim antagonistom dešavanja na Balkanu? O teškoćama sa Briselskim sporazumom i nepopustljivim Aljbinom Kurtijem, ali i budućim planovima Srbije na međunarodnom polju, za Telegraf govori državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije Nemanja Starović.

Preporučujemo

• Poslednjih 15 godina svaka Vlada pominjala je dolazak pape u Srbiju. Te posete još nema, jer SPC nije dala saglasnost zbog starih rana vezanih za NDH koje još nisu zalečene. Da li je to moguće realizovati, ako se uzmu u obzir ovi "repovi" prošlosti?

Nema sumnje u to da bi eventualna poseta poglavara Svete Stolice Republici Srbiji bila značajna. Pre svega imajući u vidu veoma razvijene odnose naše zemlje sa Vatikanom, u onoj meri u kojoj predstavlja suverenu državu. Iako mali po konvencionalnim merilima, Vatikan igra važnu ulogu unutar međunarodne arene, a brojne države pomno prate, pa i slede politiku Svete Stolice po određenim pitanjima.

Nije potrebno elaborirati od kolike nam je važnosti principijelni stav Vatikana o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije. Dodao bih i to da je sadašnji papa Francisko po svemu atipičan poglavar Katoličke crkve, čije delovanje odstupa po mnogo čemu od prakse njegovih prethodnika. S tim u vidu, verujem da se pred nama nalazi dobra prilika da prevaziđemo realne probleme koji su decenijama unazad onemogućavali organizaciju papske posete Srbiji.

• Sekretar Svete Stolice za odnose sa državama, monsinjor Pol Ričard Galager, više puta je ponovio da je papa voljan da razmotri poziv iz Srbije. Da li je takav poziv iz naše zemlje uopšte upućen i kakav je protokol?

Rimski papa je ujedno poglavar Katoličke crkve i suverene države Svete Stolice. To znači da bi, tehnički, on mogao doći u striktno državnu posetu bilo kojoj zemlji, na uobičajen poziv predsednika države ili vlade. Međutim, tako nešto se u Vatikanu izbegava i papske posete nekoj zemlji se uobičajeno organizuju samo ukoliko ujedno postoji poziv državnog rukovodstva i najzastupljenije verske zajednice, u svetu pravoslavlja autokefalne pomesne crkve.

Foto: Tanjug/Predsedništvo Srbije

Iako su naša državna rukovodstva u prethodnim decenijama više puta razgovarala o poseti pape Srbiji, do zvaničnog poziva od strane SPC nikada nije došlo, uz sasvim razumljivo i opravdano obrazloženje da put rimskog pape ka Beogradu vodi preko Jasenovca. To znači da bi poglavar Katoličke crkve morao jasno da se odredi prema masovnom učešću katoličkog klera u sistemu vlasti monstruozne NDH i genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u tom periodu.

Imajući u vidu dosadašnje delovanje pape Franciska, koji je zaustavio proces kanonizacije Alojzija Stepinca i kritički se odredio prema brojnim nepočinstvima činjenim kroz istoriju od strane i u ime crkve na čijem čelu se nalazi, verujem da bi i ova prepreka njegovom dolasku u Srbiju mogla biti prevaziđena. Ipak, čak i u slučaju da postoji najbolja volja za tako nečim, priprema papske posete je zbog svega navedenog kompleksan i zahtevan proces koji bi mogao potrajati godinama.

• Uvek aktuelno pitanje Srbije jesu evrointegracije. Poslednji izveštaj Evropske komisije bio je možda i najbolji u poslednjih nekoliko godina, ali šta još možemo da učinimo? Šta se čeka, zbog čega smo, čini se "na kratkom lancu" da se iznova postavljaju novi uslovi?

Naš je zadatak da vredno radimo na svim reformama koje su deo naše evropske agende i u tom smislu predstavljaju neophodan preduslov za pristupanje Evropsko uniji. Da to vrlo dobro shvatamo dokazuje i zahtevan proces izmene Ustava Srbije, kojim ćemo obezbediti punu nezavisnost pravosuđa, a sve to je prepoznato u veoma povoljnom izveštaju Evropske komisije kojim se preporučuje otvaranje dva pregovaračka klastera u decembru.

Međutim, mi smo potpuno svesni toga da, pored tehničke dimenzije koja se sagledava kroz otvaranje i zatvaranje pregovaračkih poglavlja sada grupisanih u klastere, proces pristupanja EU ima i jednako važnu političku dimenziju. U vremenu kada je među starim državama članicama EU postojala jasna volja za proširenjem, u članstvo su primane i države koje su po svim objektivnim kriterijumima bile manje spremne nego što je to Srbija danas.

Foto: Instagram/buducnostsrbijeav

Kada te volje nedostaje i kada se sve više govori o tzv. zamoru od proširenja i manjku apsorpcionih kapaciteta EU, članstvo počinje da deluje kao pokretna meta, a kredibilitet pristupnog procesa se gubi jer izostaje zaslužena nagrada za učinjeno. To se danas najbolje vidi na primeru Severne Makedonije, ali već sutra bi se bilo ko iz našeg regiona mogao naći u identičnoj situaciji.

Zato je bitno da ne podlegnemo prevelikom optimizmu, ali i da ne zapadnemo u duboki pesimizam, te da zadržimo optimalan evro-realističan kurs koji podrazumeva predan rad na svim reformama sa naše evropske agende bez naivne vere u često prazna obećanja propraćena zahtevima da se odreknemo nekog vitalnog nacionalnog interesa.

• Izjavili ste da bi, u slučaju da Priština prekrši moratorijum na koji se obavezala Vašingtonskim sporazumom, Beograd reagovao i da bi broj zemalja koje bi preispitale i povukle odluke o priznanju Kosova bio daleko veći. Koliko je to zemalja?

Ubeđen sam u to da je dvostruki moratorijum zaveden Vašingtonskim sporazumom, baš kao i sporazum u celini, bio veoma dobar za našu stranu. On je postignut u momentu kada smo mi već broj država koje priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost KiM smanjili za 18, odnosno spustili na manje od polovine u odnosu na ukupan broj država članica Ujedinjenih nacija.

Foto: Privatna arhiva

Pritom, u periodu od 2015. naovamo uspešno smo sprečili pokušaj učlanjenja Prištine u važne međunarodne organizacije poput (UNESKO i INTERPOL), tako da je moratorijum nastupio u momemtu kada su naše pozicije drastično ojačane u odnosu na 2008. godinu. Za razliku od Prištine bili smo spremni na formalno produženje moratorijuma, a odgovara nam i njegov faktički održaj, jer smo već pre njegovog uspostavljanja dokazali da proces priznavanja tzv. nezavisnosti KiM nije ireverzibilan.

Uz sve rečeno, niko, a pogotovo ne Priština, ne bi trebalo da pomisli da smo toliko naivni da se nismo adekvatno pripremili za momenat u kojem bi kosmetski Albanci prekršili moratorijum. Ukoliko Priština to učini, bilo kroz ishodovanje nekog novog priznanja, u šta sumnjam jer su im kapaciteti za tako šta krajnje ograničeni, bilo podnošenjem zahteva za učlanjenje u neku međunarodnu organizaciju, naša reakcija biće trenutna, odlučna i efikasna.

Dijalog Beograda i Prištine / Foto: Twitter/JosepBorrellF

Razumećete da zbog pune posvećenosti poštovanju Vašingtonskog sporazuma ne mogu da govorim o broju i imenima država koje će biti spremne da u takvim okolnostima opozovu odluke o priznanju tzv. Kosova, ali biće to zasigurno veliko i nimalo prijatno iznenađenje za Prištinu i njihove međunarodne sponzore.

• Dijalog Beograda i Prištine stagnira, jer Priština odbija da razgovara o formiranju ZSO. Da li bi EU trebalo da pribegne nekoj vrsti kaznenih mera prema prištinskoj strani da bi zaštitila svoj kredibilitet?

Evropska unija je od Generalne skupštine UN dobila mandat za vođenje pregovora i pod njenim okriljem je zaključen Briselski sporazum sada već davne 2013. godine.

Da bi sačuvala sopstveni kredibilitet, EU bi konačno morala da preuzme ulogu garantora i pribegne konkretnim kaznenim merama iz širokog dijapazona kojim raspolaže prema onoj strani koja otvoreno i drsko odbija da sprovede sopstvene obaveze, a to je svakako Priština.

Verujem da je i evropskim medijatorima jasno da ne može biti govora o bilo kakvom novom političkom sporazumu ukoliko Priština pre toga ne sprovede u delo svoje obaveze i omogući formiranje Zajednice srpskih opština. Ukoliko se to ne desi, proces dijaloga će ostati samo prazna ljuštura lišena svake sadržine.

• Premijer privremenih prištinskih institucija Aljbin Kurti uporno ponavlja da ZSO nije u skladu sa tzv. kosovskim Ustavom, te da bi i Srbija trebalo da menja svoj Ustav zbog preambule u kojoj se navodi da je KiM sastavni deo naše zemlje. Šta mi to menjamo u Ustavu?

Da otklonimo odmah bilo kakvu nedoumicu, Ustav Srbije će biti izmenjen isključivo u segmentu koji tretira pravosuđe i nema govora o uklanjanju preambule kojom se štiti teritorijalni integritet naše države, a građani će se o tim i takvim izmenama izjasniti na referendumu 16. januara. Umesto što priča o promenama Ustava Srbije, Albinu Kurtiju bi bilo pametnije da se pozabavi primenom odluka ustavnog suda u Prištini kojima se nalaže povraćaj imovine manastiru Visoki Dečani.

Foto: Milena Đorđević

Uporno i otvoreno odbijanje Prištine da tu odluku sprovedu najbolje govore o odsustvu elementarne vladavine prava i sistemskoj diskriminaciji Srba i SPC na prostoru Kosova i Metohije. Kurti je opasan čovek, koji se ponaša onoliko loše koliko mu međunarodni sponzori dopuštaju, a dopuštaju mu previše. Opstrukcija dijaloga i primena jednostranih mera koje sprovodi uz primenu nasilja periodično nas dovode na ivicu eskalacije koja se ne može dobro završiti ni po koga.

Političku cenu je već platio gubitkom 275.000 glasova za svega osam meseci, ali se bojim da iz toga nije izvukao prave pouke. Štaviše, za očekivati je da će poput ranjene zveri pribeći još riskantnijim potezima poput pokušaja zauzimanja ključne trafo stanice Valač. Na međunarodnim sponzorima kosmetskih Albanaca iz EU i SAD je da ga u interesu mira u tome zaustave po svaku cenu.

• Utisak je da je posle dugo godina javnost povratila poverenje u srpsku diplomatiju. Koja je dalje strategija politike u regionu?

Očuvanje mira i stabilnosti u čitavom regionu predstavlja vrhovni interes Srbije, jer samo u takvim uslovima možemo da nastavimo sa ubrzanim ekonomskim razvojem i sveukupnim jačanjem naše države. Iako pojedinačno najveći u regionu, svesni smo potrebe za dubljim ekonomskim povezivanjem i stvaranjem jedinstvenog tržišta koje bi obuhvatalo prostor na kojem živi 17 miliona ljudi, čime bi se aktivirali potencijali svih država, a region u celini postao jedan od motora privrednog razvoja Evrope.

Umorni od čekanja na to da se uspostavi neki nametnuti konsenzus, kako unutar samog regiona tako i u okvirima EU, zajedno sa Severnom Makedonijom i Albanijom smo pokrenuli inicijativu "Otvoreni Balkan" kao unutrašnji krug regionalne integracije koji ostaje otvoren i za sve ostale partnere da mu se priključe, ali na koje ne možemo beskonačno čekati.

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Efektivno ukidanje svih graničnih barijera između Beograda, Skoplja i Tirane kojem težimo proizvešće počevši od 2023. godine rezultate koje sasvim sigurno Sarajevo, Podgorica, pa ni Priština neće moći da ignorišu.

Dosledno zalaganje za mir, stabilnost i produbljivanje ekonomske saradnje u regionu, propraćeno je i dužnom brigom za prava naših sunarodnika u regionu, a što predstavlja i ustavnu obavezu Srbije kao matične države srpskog naroda. Nikada aktivnije i obilnije nismo pomagali Srbe u regionu i širem rasejanju nego što je to danas slučaj, jačajući njihove veze sa maticom i podstičući ih da očuvaju svoj identitet, o čemu najbolje svedoči to da smo samo u ovoj godini otvorili 23 nova odeljenja za učenje srpskog jezika u inostranstvu.

• Kako vidite ulogu Nesvrstanih? Takođe kako gledate na funkciju UN, jer jačaju mišljenja analitičara da se uticaj UN namerno smanjuje kako bi primat u međunarodnim odnosima prešao na NATO?

Mi verujemo u nezamenjivu ulogu Ujedinjenih nacija u očuvanju svetskog mira i čvrsto smo privrženi principima suverene jednakosti i aktivne miroljubive saradnje koje smo promovisali na konferenciji Pokreta nesvrstanih zemalja održanoj početkom oktobra u prestonici Srbije, a koja je predstavljala najveći multilateralni skup održan u Evropi tokom 2021. U svetu današnjice sve su izraženija sučeljavanja velikih sila uz koje se male države svrstavaju i neretko postaju kusur u njihovim obračunima. Zbog toga sam čvrsto uveren da politička nezavisnost i vojna neutralnost predstavljaju onaj ponekad teži, ali jedini put koji na duži rok daje prave rezultate i pruža optimalne uslove za privredni, politički, kulturni i svakovrsni razvoj nacije.

(Telegraf.rs)