Vesić u emisiji "Goli život": Kako je upoznao Slobu, zavoleo Đinđića i kada se sprijateljio s Vučićem

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić ispričao je sinoć u emisiji "Goli život" na televiziji "Hepi" svoju životnu priču. U razgovoru u kom se prepliću sadašnjost i prošlost, vreme rata, kriza, sankcija i posrnuća sa vremenom napretka, prožimaju se i neki od najznačajnijih ljudi na političkoj sceni Srbije od raspada SFRJ do današnjih dana. Šta povezuje Vučića i Đinđića, kako je Vesić "pao" posle 8. sednice, kako je gledao najtužniju kolonu - gladne izbeglice koje u tajacu prelaze preko Sremske Rače, kako je sprečen građanski rat devedesetih godina i kako je razoružan Legija, razgovarao je u sinoćnoj emisiji sa voditeljem Milomirom Marićem.

Vesić govori sa pozicije zamenika gradonačelnika Beograda i kroz sliku o razvoju glavnog grada gradi sliku političkog života, opisuje zakulisne radnje i svoje iskustvo u politički, ali i bezbednosno, najtežim vremenima.

Kaže, vratio se u politiku na poziv Aleksandra Vučića, a komunalne probleme i grad video je kao svoj najveći adut. To mu je i bila želja, da se bavi probelima grada, da rešava muke građanima, slavi svaku pobedu, a svoj javni poziv doživljava kao čast, a ne kao privilegiju.

- U lokalnoj politici brzo vidite rezultate i ja uživam u tome - pričao je Vesić.

Ali, njegov politički put dug je i trnovit. Imao je prilike da se kao novinar, student, upozna lično sa Slobodanom Miloševićem. To je bilo vreme političkih podela, ali trenutak daleko od onog kada mu je bila ugrožena i lična bezbednost. Milošević je odbio intervju za list "Student", gde je Vesić bio zamenik urednika, ali jeste pristao na razgovor sa mladim ljudima.

Do predsednika Srbije došao je preko njegove supruge - Mire Marković, januara 1992. godine, sa kojom je uradio jedan intervju za isti ovaj časopis, kao profesorom univerziteta koja levo orijentisan na političkoj sceni. Kada joj je, po običaju, odneo primerak novina, ugostila ga je, popili su kafu i upitao ju je "Da li bismo mogli da dobijemo intervju sa vašim suprugom, predsednikom Srbije." Ona je odgovorila "Pitaću ga".

- Posle 10-15 dana ja dolazim kući s fakulteta, kaže meni brat od tetke s kojim sam delio stan: "E, zvala te neka Mira". Ja kažem - "To ti je Mira Marković, žena predsednika Srbije". On meni kaže "Tebe će neko da ubije" - priča Vesić kroz smeh.

Sutradan se čuo sa Mirom,  i zakazala mu je datum i vreme.

- Mi smo se spremili, nismo znali, spremili smo diktafon, pitanja, poveli fotoreportera, napisali pitanja, ne znamo da li će da nam odgovori na pitanja, da li će samo da uzme pitanja... Idemo kući kod njega u Tolstojevu, i tu je bio neki policajac i on kaže: "Samo izvol'te". Ja se zbunio, kako može da uđe ko kako hoće. On otvara vrata, u odelu, mljacka nešto i kaže "Došli ste, evo ja tu jedem neke sarmice" i sprovede nas levo u dnevnu sobu.

Razgovor je, kaže Vesić, trajao tri i po do četiri sata.

- Uzeo je naša pitanja, nikad nije odgovorio na njih. Mi smo sebi dali na volju da pitamo šta smo želeli... To je bio jedan onako zanimljiv razgovor, gde sam ja shavatio da je ona njemu kreirala to veče, da on sad sedi s nekim studentima, koji nisu svi njegove pristalice. Nama nije dao intervju, ali to se pretvorilo u priču. Ono što je meni bilo zanimljivo je prvo taj odnos Mire i Slobe koji je bio patološki, gde on svako obračanje počinje sa "Miro, maco i Miro, dušo" i drugo ta njena dominantnost, gde se ona pita za stvari koje su vazne za politiku - ispričao je Vesić.

Nakon toga, još nekoliko puta video sa Mirom Marković.

- Nije bilo kontakta posle s Mirom, posle je bilo mnogo poroblema, posebno kad su njegovi kadrovi preuzeli DB.

Na pitanje Marića kako ovo poznanstvo nije iskoristio "da pređe na stranu Miloševića" Vesić odgovara:

- Ja imam svoje ideale i tih ideala se nikada ne odričem i bez obzira koji posao radim ja sam isti. Imao sam iste ideale i '92. i '99. i 2019. godine.

Susret sa Đinđićem

Goran Vesić je, u periodu koji je usledio nakon ovog intervjua sa Miloševićem, postao Đinđićev saradnik.

- Ja sam srećan što sam odrastao uz Zorana Đinđića i upoznao sam ga 1990. godine u listu "Demokratija", gde sam tada radio kao novinar. Nekako na prvi pogled smo se svideli jedan drugom u smislu da smo mogli da sarađujemo, ja sam bio klinac, bio sam student, ali Zoran je nama, koji smo bili mladi u tom trenutku bio blizu, jer je Zoran bio mlad. Ta stranka kojoj je pripadao, to je bilo vreme pada Berlinskog zida. To je zaista bilo onako, osećalo se u vazduhu da treba da se dese neke demokratske promene i ja sam se našao kao klinac, bio sam prva godina fakulteta i odjednom sam se našao u jednoj političkoj organizaciji. Sećam se bili su izvršni odbori u hotelu Astorija kod advokata Đurđa Ninkovića - priča Vesić.

- Ja sam zajedno sa drugim mladim ljudima sedeo u hodniku i onda shvatite da se tu u sobi nalaze Kosta Čavoški, Milovan Danojlić, Borislav Pekić, Gojko Đogo, ljudi čije ste samo knjige čitali i ne verujete da imate priliku da se nalazite u njihovoj blizini... Ta politička organizacija je bila raznolika i tu je bilo različitih ljudi, a Zoran je bio najbliži životu jer je imao osećaj za biznis i organizaciju i nekao sam se najviše vezao za njega - priča Vesić.

On objašnjava da mu je ponuđeno 1992. godine da postane šef njegovog kabineta i to je bio sve do 1997.

- Tada sam najviše naučio o životu, radeći s njim putujući s njim.

Srbija na ivici građanskog rata - uloga Jovice Stanišića

- Mira Marković je imala veoma negativnu ulogu za vreme zimskih demonstracija 1996. godine, kada je, moram da kažem, Jovica Stanišić spasao Srbiju građanskog rata - otkriva Vesić.

- Mislim da malo ljudi u Srbiji zna kakvu je značajnu ulogu odigrao Jovica Stanišić u tim vremenima, on jeste bio Miloševićev čovek, u smislu da je bio njegov šef DB-a, ali je vodio računa da ne dođe do građanskog rata u Srbiji, a Srbija je bila na ivici građanskog rata.

Vesić je do detalja objasnio šta se dešavalo iza kulisa u trenutku kada je zemlja tonula u najveći građanski sukob.

- Oni su pokušavali da izazovu sukob na ulici, da taj sukob bude povod da interveniše policija, da se uvede vanredno stanje... Tada sam ja održavao vezu između kabineta Jovice Stanišića i štaba koji je organizovao demonstracije. Poruke su bile da vodimo računa da izbegnemo mesta gde su bili batinaši. Mira i ljudi oko nje su organizovali batinaše, znate da je bilo incidenata, da su tukli ljude.

- Najdramatičnije je bilo kada je bio kontramiting u decembru 1996. godine, kada smo dobili celu trasu gde su oni postavili ljude, tada je Đinđić promenio trasu u zadnjem trenutku i to je bila najduža šetnja koja je ikad napravljena. Tada je jedan čovek izgubio glavu, vadili su se pištolji. On nije navijao opoziciju, ali je sprečavao da dođe do sukoba. Ja sam te informacije prenosio Đinđiću, trasa šetnje je određivana pred sam početak - kazao je Vesić.

On je ispričao da je nakon toga Stanišić izgubio funkciju, a da mu Đinđić nikada nije zaboravio to.

Najtužniji prizor - izbegličke kolone i tišina

Goran Vesić bio je prisutan na graničnim prelazima u trenutku kada je iz Republike Srpske pristizala kolona izbeglica iz Hrvatske. Postojao je plan da se izbeglice ne puste u Beograd.

- Proveo sam 13 ili 14 dana na Sremskoj Rači. Muškarce nisu puštali u Srbiju, to je bila teška scena. To su bile strašne scene, ja sam gledao čoveka koji prodaje za 10 maraka flašu vode, tu na putu gde se ljudi voze traktorima. Nikada, dok sam živ, neću zaboraviti te scene. Kupili smo ne znam koliko desetina hiljada pilića i beogradske pekare su pekle piliće i pakovali smo po pola pileta u kese, zajedno sa jajima, to se nosilo i davalo se tim ljudima i to je mnogim ljudima bio prvi obrok od napuštanja Knina i to je bila situacija koja je bila zaista strašna.

- Idem 20, 40 minuta uz kolonu prema Bijeljini i ne čujete bukvalno nijednu jedinu reč ni dete kako plače ni nekoga kako uzdiše. Svi samo ćute i gledaju pred sobom. I danas nekad sanjam tu tišinu. Do tada nisam razumeo kako tišina može da bude strašna.

A onda se saznalo da se kod Banjaluke pokvario jedan autobus koji je iz pale Republike Srpske Krajine prevozio decu. Vesić je imao zadatak da angažuje drugo vozilo, organizovao je lekara, medicinsku sestru, hranu, opremu...

- Došli smo do naplatne rampe u Beogradu i tu nas je čekala interventna. A inače smo zakupili hotel "Park" i to je bila strašna scena. Ja sam tada rekao: "Mi krećemo autobusom, a vi pucajte u nas". Prvi put sam video u životu da se policija razmakla, jer je policajcima bilo mučno to da gledaju. Prošli smo autobusom, smestili ih u hotel. To su bile strašne scene propasti naroda, propasti politike gde vidite da se sve ruši, a nemate nikakvu snagu da zautsavite, a imate vlast koja širi priče o Potemkinovim selima, da se ništa ne dešava.

Đinđić i Republika Srpska

Zoran Đinđić, kazao je Vesić, imao je poseban odnos prema Republici Srpskoj. Nažalost, njeni rukovodioci nisu imali dovoljno osećaja za pravi trenutak u pregovorima.

Kako kaže, u avgustu 1995. godine bio trenutak kada se srpska vojska nalazila pred ulazak u Bihać i da je bilo pitanje trenutka kada će taj grad pasti.

U tom trenutku u Beograd dolazi u uzvratnu posetu opoziciji Jegor Gajdar, ranije premijer, a u tom trenutku predsednik stranke lojalne Borisu Jeljcinu.

- Posle dva dana on nama saopšti kako je zapravo došao da mu organizujemo odlazak kod Radovana Karadžića. Oni su jedva dočekali, tada je Milošević njima stavio sankcije, nije se niko viđao sa njima. Obavestio sam ministra inostranih poslova Vladislava Jovanovića da ćemo ići na Pale i tamo nas je sačekalo kompletno rukovodstvo Republike Srpske: i Karadžić i Plavšićeva i Mladić i Krajišnik i Aleksa Buha. Razlog njegovog dolaska je bio da prenese rukovodstvu Srba poruku predsednika Jeljcina, da postoje dve stvari koje ne mogu da se promene, da BiH opstane kao međunarodno priznata država i da Srbi mogu da imaju 49 posto teritorije.

Kako je objsnio Vesić, Vojska Republike Srpske imala je pod kontrolom i veći deo teritorije, ali ruski gost objasnio je da neće izdržati nove ofanzive i da je interes da Srbi krenu u pregovore u trenutku kada su najjači.

- To je doživelo potpuni fijsako, oni nisu razumeli da je to bila šansa i na kraju se to sve desilo u Dejtonu. Sećam se, kad smo izašli, da je Đinđić rekao "Ovi bre nisu normalni, kakvu ponudu imaju na stolu."

Beg u Crnu Goru - ugrožavanje života

Vesić je rekao da se u Srbiju vratio iz Crne Gore tek nakon 5. oktobra, a da je u toj republici boravio jer mu je bila ugrožena bezbednost.

- Rečeno mi je da napustim zemlju, jer ću biti uhapšen ili ubijen.  Optužili su me da se nisam javio na vojni poziv, koji nikada nisam dobio. Posle je ta presuda poništena, čak i u vreme Miloševića, jer smo doneli potvrdu da sam bio na javnoj sednici Skuptšine grada i da se nisam krio - kazao je Vesić.

Đinđić je mogao da se vrati ranije u zemlju, jer je bio lider partije. Vesić tvrdi da nije bilo bezbedno za njega i da je postojala opasnost da će mu se suditi.

- To se desilo sve posle ubistva Slavka Ćuruvije, ja sama inače video Slavka Ćuruviju dan-dva pre ubistva, on je šetao sa ženom, malo smo popičali.

To je bio period kada je, potvrđuje Vesić, Zoran Đinđić "pištoljem otvarao vrata".

- Mi smo se videli u Crnoj Gori. On je mogao da se vrati, jer je bio lider političke stranke, a ja sam došao 8. ili 9. oktobra.

Kako je Taduću ukrao Putina

Vesić je objasnio da se iz politike povukao posle ubistva Zorana Đinđića, a sa DS-om se "rastao" u trenutku kada je preuzima Boris Tadić. Tada je odlučio da se posveti svom biznisu, ali i da uđe u "Crvenu zvezdu".

Kako kaže, Tadić nije krio da ga nije voleo, ali išao je i mnogo dalje - Vesić tvrdi da ga je Tadić i prisluškivao kada je izašao iz politike.

- Crvena zvezda je potpisala ugovor o sponzorstvu sa "Gaspromom" i ja saznam da će Putin doći u Srbiju i setim se da sam video negde u novinama da je Putin član "Noćnih vukova" i da je na jednom skupu "Noćnih vukova" pohvalio jednog od naših vođa iz Niša Gorana Jovanovića Fonzu, koji je inače izgubio jednu nogu u ratu, da se s jednom nogom dovezao do njih.

Vesić kontaktora Fonzu, koji mu omogućuje kontakt sa vođom "Nočnih vukova", Aleksandra Zaldastanova, koji Putina odmah poziva telefonom. Dogovaraju se da Putin dođe na Marakanu.

- Tadić shvati dan-dva pred sam događaj da će Putin da dođe na Marakanu, što je za njega nešto najgore što je moglo da se desi, jer Putin dolazi kod mene, a ja sam njegov smrtni neprijatelj. Navijači mu skandiraju da se ubije i on mene optužuje mene da sam ja organizovao to skandiranje. Pošto on inače kao čovek sa asfalta ne zna da nije tako lako upravljati navijačima...

Putin završava svoju zvaničnu posetu ručkom i ide u Hram svetog Save.

- Mi dolazimo u trpezu i sada nastaje potpuna panika. Pošto Tadić ne razgovara sa mnom niti ja razgovaram s njim, onda me zovu njegovi savetnici i kažu kako bi i Tadić došao na Markanu. Ja kažem: "Predsednik države ima pravo da dođe gde želi, a vi razmislite samo da li vam je pametno da mu narod skandira da se ubije, a da on aplaudira Putinu".

Na kraju, na Marakani je bio premijer Mirko Cvetković.

Razoružavanje legije, formiranje Žandarmerije

Kako je ispričao Vesić, vest o Đinđićevom ubistvu, zatekla ga je u Skupštini. Odmah je otišao u bolnicu i po saznanju da je Đinđić podlegao povredama, među prvima je stigao u Vladu. Vlada je, priča, bila prazna.

- Ako dođe Legija da nas ubije, rekao sam da pucamo - rekao je Vesić ističući da je situaciju posmatrao kao državni udar.

Legija je, inače, dolazio u Vladu, ali nenaoružan. To je bilo vreme pobune Crvenih beretki.

- Legija je dolazio naoružan do ulaska u Vladu, posle je bio nenaoružan. Tada je malo ljudi u policiji bilo spremno da se odupre Crvenim beretkama. Tada smo mi shvatili da treba da se formira Žandarmerija. Ja sam, inače, smislio ime Žandarmerija, tako da sam ja kum. Tad smo shvatili da moramo da imamo formaciju koja može da se suprotstavi, a nije vojna. Zoran Đinđić je na sastanku pitao Sretena Lukića da li može da mu se suprotstavi. Sreten Lukić nije rekao da ne može, ali Zoran je to tako protumačio. Rekao je da bi bilo teško, nije bilo puno policajaca koji su na to bili spremni. Ja sam tada bio u Saveznom MUP-u, Savezni MUP je bio tu i mi smo preuzeli bili obezbeđenje Vlade u tom trenutku. I tada je Legija ušao da razgovara sa njim i sačekao ga je Nenad Batočanin, koji je inače posle ubijen. Jedan pravi policajac, pošten policajac. I rekao mu je "Ostavi pištolj" i onda je on tu nešto krenuo i on je ponovio "Ostavi pištolj" i onda je teatralno onako smejući se ostavio pištolj i ušao je nenaoružan, pošto je imao ko da ga zaustavio.

- Ja sam te večeri organizovao tešku mehanizaciju. Mi smo bili spremni, ako ne uspeju razgovori u Kuli da blokiramo sve mostove i da pozovemo narod na borbu.

- Zoran Đinđić je bio veoma čvrst da sa kriminalcima treba da se razračuna. Akcija Sablja, koja se desila posle njegove smrti, je bila planirana i trebalo je da se dogodi 5-6 dana pre nego što je ubijen, tako da bi on lično rukovodio tom akcijom. Na isti način danas se Aleksandar Vučić obračunao sa kriminalom u Srbiji, sa raznim klanovima, sa ljudima koji su zloupotrebili državu, koji su prisluškivali njega i njegovu porodicu, koji su stavili deo policije u funkciju jednog od kriminalnih klanova.

Prodavao i Šešeljeve knjige

Vesić je izneo i jedan zanimljiv detalj, da je prodavao Šešeljeve knjige. Kako je došlo do toga?

- Ja sam prodavao novine na ulici, to je bio prvi opozicioni list "Demokratija", devedeseta godina ispred Akademije nauka i znao sam da prodam po 1.000 primeraka dnevno. Tri dinara je išlo nama, a 7 dinara u banci je bila marka, znali smo da zaradimo i 400 maraka dnevno. Onda je Šeselj štampao knjige, a po tadašnjem zakonu knjiga čim se odštampa mora da se preda tužiocu. On sačeka i preda knjigu na pošti u Savskoj u minut do 21 sat i ima dokaz je predao. Tužilac vidi u ponedeljak, naravno, zabrani knjigu, ali ona je već prodata, mi koji smo prodavali novine, prodavali smo i njegove knjige - objasnio je Vesić.

Buntovnik sa 18 godina

Otac Gorana Vesića, inače vojno lice, ekspresno je završio na razgvoru u Vojnoj bezbednosti kada je njegov sin sa još 13 drugova pocepao partijsku knjižicu. Upravo ovaj detalj pričao je Miloševiću kada je imao prilike da s njim razgovara u Tolstojevoj.

- Kad je krenula rasprava,  kažem ja Slobi "Jel znate vi da sam ja pao kao vaša žrtva na 8. sednici"; On kaže "Kako si ti pao, kakve ti veze imaš sa 8. sednicom?". Ja sam tad imao 18 godina. I kažem ja njemu: "Znate, mene su zajedno sa jos 13 učenika primili u partiju 3 meseca pre 8. sednice i bio je prenos 8. sednice". Ja sam celu noć gledao na TV prenos i meni je to bilo zanimljivo. Ja ništa nisam razumeo šta to ko hoće i posle nekoliko dana dođe kod nas u Kraljevačku gimnaziju partijska organizacija, treba da podrže zaključke. Mi odbijemo da izglasamo zaključke i kažemo da su nam potrebne dodatne informacije i nastane potpuni haos - otkriva Vesić.

Tada je "svojih 5 minuta" dočekao jedan profesor filozofije, šezdesetosmaš, govoreći o demokratiji...

- Mi donesemo odluku da na sednicu naše organizacije moraju da dođu i Stambolić i Milošević i da čujemo njihove platforme, oni raspuste našu organizaciju i pripoje nas susednoj tehničkoj školi. Ja uzmem svih 13 učenika i odemo u komitet. Kažemo: mi hoćemo da vidimo predsednika (komiteta). On dođe posle nekog vremena, ja kažem "Vi niste demokratska organizacija" i pocepam partijsku knjižicu i bacim pred njim i svi to uradimo.

Prijateljstvo sa Vučićem

Vesić je ispričao da je sa Vučićem dugogodišnji prijatelj, još iz vremena fakulteta, kada je Vučić bio izvrstan student još nezainteresovan za politiku.

Njega je Šešelj prihvatio kao mladog lidera, koji je postao poslanik, a potom stekao veliko iskustvo kao generalni sekretar partije.

Dešavalo se, kaže Vesić, da sa Vučićem odlazi na piće, a da potom na "Studiju B" nastupe zajedno na duelu.

- Sećam se jednog duela - Vučića i mog, mislim da je bio na "Studiu B" i mi odemo na piće pre duela i dogovorimo se. Suštinski svako priča svoju politiku. I završava se emisija i voditelj kaže "Da otkrijem jednu tajnu, vas dvojica se družite", a  ja kažem "Naravno, mi smo bili na piću pre emisije i ići ćemo posle". Kada je SNS pobedila Aleksandar Vučić me je pozvao da budem u timu koji je radio Beograd - pričao je Vesić.

Prijateljstvo nije imalo nikakve veze s političkom pripadnošću u to vreme. A kako su danas Vučić i Vesić našli zajednički politički jezik? Goran Vesić u Vučiću vidi istu crtu koja mu se dopala i kod Đinđića.

- Đinđić i Vučić su bili politički protivnici, ali je Aleksandar Vučić predložio da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću. Isti ljudi koji su napadali Zorana Đinđića danas napadaju Aleksandra Vučića, jer su i Đinđić i Vučić menjali Srbiju. I Đinđić i Vučić su razamišljali na isti način, da ne treba da slavimo poraze, da treba da slavimo pobede, i jedan i drugi su razumeli značaj društvenih i ekonomskih reformi. Zato ja istu politiku vidim i kod Vučića i kod Đinđića. i to je nešto o čemu ja zaista mogu da pričam.

(Telegraf.rs)