Godišnjica ubistva koje je izazvalo politički potres u Srbiji: 17 godina od atentata na Đinđića

Danas se navršava 17 godina od kako je na ulazu u Vladu Srbije ubijen premijer Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić.

Tog 12. marta 2003. godine, prilikom ulaska u zgradu, Đinđić je pogođen je metkom koji je prošao kroz njegovo srce  Brzo je odveden u bolnicu, ali njegova smrt proglašena je jedan čas kasnije, "u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra".

Tog dana teško je ranjen u stomak i pripadnik obezbeđenja premijera, Milan Veruović, koji je kasnije svedočio o ubistvu predsednika vlade u svojoj knjizi "Treći metak", a prema kom su tog dana na njih ispaljena tri metka. Njegova verzija događaja, koju je opisao u knjizi, razlikuje se od zvanične.

U prvom saopštenju posle ubistva premijera, Vlada Srbije je kao organizatore i počinioce atentata označila kriminalce iz takozvanog zemunskog klana, a kao kolovođe grupe identifikovala nekadašnjeg komandanta raspuštene Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorada Ulemeka Legiju, kao i vođe kriminalnog zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma.

Vlada Srbije je, takođe, saopštila da je tog dana trebalo da bude potpisan nalog za hapšenje članova "najveće organizovane grupe na prostoru bivše Jugoslavije", kako je označen zemunski klan.

Đinđić je u jednom od poslednjih intervjua pred ubistvo, a nakon neuspelog atentata 24. februara 2003. godine na auto-putu ispred Beogradske arene, demantovao tvrdnje da je sa takozvanim "crvenim beretkama", pripadnicima JSO, sklopljen dogovor da 5. oktobra 2000. pomognu u zbacivanju Slobodana Miloševića u zamenu za "neko pravo iznad zakona".

Nekoliko sati posle atentata proglašeno je vanredno stanje u zemlji, koje je trajalo do 22. aprila, kada je ukinuto na predlog Vlade Srbije.

Akcija "Sablja"

U policijskoj akciji "Sablja" uhapšen je atentator na premijera, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović, njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika te jedinice, kao i većina pripadnika zemunskog klana i drugih kriminalnih grupa u zemlji i rasvetljena neka nerazjašnjena ubistva iz prethodnih godina.

U avgustu 2003. godine, podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u ubistvu premijera Đinđića, a prvi na listi okrivljenih, Milorad Ulemek Legija, predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine.

Suđenje optuženima za ubistvo premijera Đinđića počelo je 22. decembra 2003. godine u Okružnom sudu u Beogradu, u Odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala. Oni su 23. maja 2007. godine proglašeni krivim i prvostepenom presudom osuđeni na ukupno 378 godina zatvora.

Za organizovanje ubistva premijera na 40 godina zatvora osuđen je bivši komandant "crvenih beretki" Milorad Ulemek. Na istu kaznu osuđen je i Zvezdan Jovanović, neposredni izvršilac ubistva i bivši Ulemekov zamenik. Te presude potvrdio je i Vrhovni sud Srbije 29. decembra 2008. godine.

Ubistvu 12. marta prethodilo nekoliko neuspelih pokušaja atentata

Ubistvu predsednika Vlade Srbije je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja atentata. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je ujutro 21. februara 2003. godine, kada je poznati kriminalac i član Zemunskog klana, vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio predsednik vlade Zoran Đinđić. Istovremeno, pored auto-puta čekalo nekoliko atentatora, koji su bili naoružani ručnim raketnim bacačima i automatskim puškama.

Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

- Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države - rekao je Đinđić u jednom od intervjua posle neuspelih pokušaja atentata.

Od Bosanskog Šamca do predsednika Vlade

Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu (današnjem Šamcu), 1. avgusta 1952. godine. Nakon završene osnovne škole došao je u Beograd, gde je završio Devetu gimnaziju. Posle toga je studirao filozofiju na Univerzitetu u Beogradu, a zanimala su ga predavanja iz istorije umetnosti, sociologije i ekonomije.

Sa još 12 intelektualaca 1989. godine učestvovao je u obnavljanju Demokratske stranke, čime se aktivno uključio u politički život. Januara 1994. godine izabran je za predsednika DS, na čijem čelu je ostao do smrti.

Predvodio je više opozicionih saveza u borbi protiv režima Slobodana Miloševića, a kao predstavnik koalicije "Zajedno" 21. januara 1997. izabran je za gradonačelnika Beograda, nakon takozvanog lex specialisa, koji je usledio posle masovnih uličnih protesta zbog nameštanja izbornih rezultata i pod pritiskom međunarodne zajednice.

Zbog brojnih nesuglasica koalicija "Zajedno" raspala se krajem juna 1997. a Đinđić je, glasovima odbornika SPO i tadašnje opozicije u gradskom parlamentu (SRS i SPS), smenjen sa mesta gradonačelnika.

Američki nedeljnik Tajm je septembra 1999. godine uvrstio Đinđića među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma. Đinđić je bio jedna od ključnih ličnosti promena u Srbiji 2000. godine, kao šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za savezne izbore septembra 2000, posle kojih je usledio masovni bunt i prelom 5. oktobra 2000. Đinđić je potom postao predsednik vlade.

Dobitnik je ugledne nemačke nagrade "Bambi" za 2000. godinu u oblasti politike, a 2002. u Pragu je primio nagradu Fondacije "Polak" za doprinos razvoju demokratije u Srbiji.

Autor je više naučnih radova iz oblasti filozofije i političke teorije i prevodilac odnosno priređivač nekoliko filozofskih i teorijskih dela. Aktivno se bavio i političkom publicistikom.

Zoran Đinđić sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, a poslednjem ispraćaju prisustvovalo je 70 stranih državnih delegacija, saradnika i više stotina hiljada građana.

Iza sebe je ostavio suprugu Ružicu i dvoje dece, Jovanu i Luku. Nekoliko naziva ulica, trgova i spomenika nose ime Zorana Đinđića.

(Telegraf.rs)