Na današnji dan tačno u 23:45 potpisan je Kumanovski sporazum kojim je okončano bombardovanje: Zašto je za pregovore izabrano baš ovo mesto?

Na današnji dan, pre 20 godina, tačno 15 minuta pre ponoći, na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, potpisan je Kumanovski sporazum, o vojno-tehničkoj saradnji, koji je posle 11 nedelja bombardovanja i pet dana pregovora označio kraj NATO agresije na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Potpisnici ovog "istorijskog dokumenta", bili su, u ime međunarodnih snaga NATO i KFOR britanski general Majkl Džekson, a ispred SR Jugoslavije policijski general Obrad Stevanović i general-pukovnik Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović.

Preporučujemo

Oči celokupne srpske javnosti su bile uprte u francusku bazu NATO kraj ovog makedonskog grada, iščekujući dogovor o okončanju bombardovanja.

Rezultate pregovora, koji su trajali 5 dana saopštio je Britanac u 23:45 časova izlaskom ispred vojnog šatora, gotovo kao u srednjem veku.

Rezultate pregovora, koji su trajali 5 dana saopštio je britanski general Majkl Džekson u 23:45 časova izlaskom ispred vojnog šatora, gotovo kao u srednjem veku-Printscreen/Youtube/AP

SIMBOLIKA KUMANOVA

Verovali ili ne, i pre 107 godina svi su sa strepnjom gledali ka Kumanovu. Čekao se se telegram sa vestima sa bojišta na Ovčem polju, koja će kasnije u istoriji ostati zapisana kao Kumanovska bitka.

Tadašnji načelnik štaba Vrhovne komande general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, znali su za važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, i bili su ubeđeni da će se tu odigrati odsudna bitka. Zato je Putnik tamo poslao Prvu armiju pod komandom generala Petra Bojovića koja je potom severno od Kumanova čekala Treću koja je nadirala sa Kosova.

Tog 24. oktobra 1912. godine okončana je dvodnevna Kumanovska bitka. Prva velika srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu, koja je označila i skori kraj turske vladavine na Balkanu. Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom.

Međutim, vratilo nam se to Kumanovo 87 godina kasnije kada je francuska vojna baza kraj Kumanova, izabrani su za pregovore o Vojno-tehničkom sporazumu, koji je je trebao da okonča NATO bombardovanje SRJ započeto zbog ratnih sukoba na Kosovu i Metohiji.

Kumanovska bitka oktobra 1912. godine. Foto: Wikimedia Commons/Marcos Souza

Makedonija nije odavno bila u sastavu krnje Jugoslavije, niti su njene snage na bilo koji način bile uključene u ratne sukobe na području KiM.

Srbija, odnosno tadašnja Jugoslavije bile su u neravnopravnoj borbi sa zemljama članica NATO. Besomučno bombradovanje vojnih, ali i privrednih i civilnih ciljeva dodatno je urušilo i onako iscrpljenu zemlju i narod od nekoliko izgubljenih ratova tokom devedestih godina prošlog veka i teške ekonomske situacije.

Kosovo i Metohija su bili (i ostali) poslednja bolna rana u tom nizu.

Kako je srpska vojska te 1912. godine pobedom u Kumanovskoj bici povratila Kosovo posle 500 godina (kako Srbi vole da kažu, iako nije celokupna današnja Srbija bila pod Osmanlijama toliki period), tako je NATO želeo da i na simboličan način, potpisivanjem sporazuma u Kumanovu 1999. godine i simbolički pokaže da je Srbija na istom mestu Kosovo izgubila.

Međutim, ono što do skoro nije bilo poznato javnosti je činjenica da su pregovori o vojno-tehničkom sporazumu trebalo je da se vode na Kosovu, ali je delegacija međunarodnih snaga ostala s makedonske strane iz, navodno, bezbednosnih razloga. Zato se delegacija iz Beograda uputila ka mestu Blace, na području Kumanova. Preusmereni su ka lokalnoj seoskoj kafani „Evropa 93”, gde ih je čekalo nekoliko stotina novinara. Pregovarački tim NATO-a je pritiskao našu stranu da se sporazum potpiše za nekoliko sati, ali svaki član beogradske delegacije imao je mobilni telefon za vezu sa Miloševićem i njegovim saradnicima, tako da su razgovori iz kafane nastavljeni u francuskoj bazi kod Kumanova.

JEDAN OD POTPISNIKA SPORAZUMA O TOME KAKO SU PREGOVORI IZGLEDALI

Da je bilo napeto, posvedočio je i jedan od potpisnika sporazuma, policijski general Obrad Stevanović, koji je u za Politiku opisao kako su pregovori tekli.

- Pregovori traju, mi smo uporni, oni se konsultuju posle svakog našeg zahteva. Ne slažemo se oko nekoliko stvari, vremenom se približavamo, pravimo nekakav kompromis. Popuštaju oni, popuštamo mi, i eto tog 9. juna. Negde popodne vraćamo se u Vranjsku Banju da se odmorimo. Zove nas prvi komandant Kfora britanski general Majkl Džekson i kaže: "Sve što ste tražili je prihvaćeno, dođite na potpisivanje". Tako je Vojno-tehnički sporazum potpisan 9. juna u 23.45 sati - izjavio je.

Foto: Profimedia/AFP

Tog 9. juna 1999. godine, ispred vojnog šatora gde su pregovori tekli i gde je potpisan sporazum, pred novinare je pored britanskog generala izašao i general-pukovnik Svetozar Marjanović, kako bi obavestio srpsku javnost o prestanku rata.

- Razgovori su bili teški, ali smo konačno uspeli da potpišemo sporazum o miru, što znači da je rat prestao. Međunarodne bezbednosne snage će biti pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija sa preuzetim obavezama da obezbede potpuni mir na prostoru Kosova i Metohije - rekao je tada on.

Ključne odredbe sporazuma podrazumevale su prekid dejstava NATO snaga na SRJ, povlačenje VJ i policije Republike Srbije sa prostora Kosova i Metohije za 11 dana, uspostavljanje zone bezbednosti od administrativne granice sa KiM unutar teritorije Srbije i Crne Gore pet kilometara na kopnu i 25 u vazduhu, obavezu Kfora da razoruža OVK.

Celokupan tekst Sporazuma danas je moguće pročitati na sajtu Vlade Srbije. Neke od odredbi bile su obavezujuće za obe strane, čin potpisivanja bio je uvod u uspostavljane vlasti UN na teritoriji AP KiM na osnovu rezolucije 1244 koja je doneta narednog dana na sednici Saveta bezbednosti, što je bio uvod u pogrom 300.000 Srba i drugih nealbanaca sa prostora KiM.

Ipak, borba Srbije za suverenitet nad našom južnom pokrajinom, za koju imamo podršku velikog dela svetske javnosti, i dalje traje. Upravo u godini kada se obeležava 20 godina od rata na KiM, prema zvaničnim, ali i nezvaničnim najavama, može doći do konačnog sporazuma između Beograda i Prištine.

(Telegraf.rs)