Svi pamte 24. mart, ali na današnji dan Srbija je 4 puta promenila svoju sudbinu
Srećni li su narodi koji imaju dosadnu istoriju, dobro je poznata izreka Monteskjea, koja nikako ne važi u slučaju srpskog naroda i Srbije. Koliko juče, obeležili smo 20 godina od početka NATO agresije na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju. Taj 24. mart 1999. godine ostao je zabeležen u memoriji najvećeg broja građana Srbije. Ipak, značajnih istorijskih događaja ne manjka ni na današnji dan. Bar četiri značajna događaja, koji su odlučivala o sudbini Srbije, dogodila se 25. marta.
1. VELIKI ŽUPAN STEFAN NEMANJA SE ODREKAO PRESTOLA U KORIST SREDNJEG SINA
Preporučujemo
Mogerini završila svoju misiju: Nastavak dijaloga ni na vidiku, proleće izgubljeno za sporazum?
Tači priznao da je od NATO-a unapred dobio datum početka bombardovanja: Otkrio gde se krio 24. marta 1999.
Stefan Nemanja bio je veliki župan Raške i rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića, koja je u jednom periodu vladala delom tadašnje Srbije u srednjem veku. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara.
Stefan Nemanja se povukao sa vlasti na velikom državnom saboru 25. marta 1196. godine.
Vlast i titulu velikog župana Raške je predao srednjem sinu, Stefanu, u dogovoru sa vizantijskim carem Aleksijem III, čijom ćerkom Evdokijom je Stefan bio oženjen. Iako je po pravilu primogeniture, presto trebao da pripadne najstarijem sinu Vukanu, njemu je Nemanja ostavio na upravu Zetu, Travuniju, Hvosno i Toplicu, sa tim da je podređen Stefanu, kao velikom županu Raške.
Nemanja se posle sabora i povlačenja sa vlasti zamonašio sa suprugom Anom u crkvi svetih Petra i Pavla u Rasu i tom prilikom su uzeli monaška imena Simeon i Anastasija.
Prvu godinu svog monaškog života proveo je u manastiru Studenici, da bi se u novembru 1197. godine pridružio svom najmlađem sinu monahu Savi na Svetoj gori. Tamo je, zajedno sa njim, uz dozvolu vizantijskog cara, oživeo zapusteli manastir Hilandar 1198.
Nakon smrti Stefana Nemanje, 1199. godine, dolazi do sve otvorenije borbe za vlast u Raškoj između Vukana i Stefana.
Stefan je uoči krstaških napada na Carigrad, oko 1201. ili 1201. godine, proterao vizantijsku princezu Evdokiju, navodno zbog neverstva u braku. Progon vizantijske princeze verovatno odražava Stefanove namere da sebe čvršće veže za rimskog papu, od kojeg je očekivao da će dobiti krunu.
Ubrzo izbijaju oružani sukobi između Vukana, kojem je pomagao hrvatsko-ugarski kralj Emerik, i Stefana, kojem je pomagao bugarski car Kalojan. Ugarska i Bugarska su tada bile u ratu. Sukob braće oko prestola naneo je ogromne štete Raškoj. Razaranja u građanskom ratu su bila strašna.
Početkom 1202. godine, Vukan, uz pomoć Ugara, preuzima vlast u Raškoj, a Stefan beži na područje Bugarske. Vukan je ubrzo potom proglašen za velikog župana. Oko 1205. godine, Stefan, uz pomoć bugarskog cara Kalojana, preuzima vlast nad Raškom. Stefan tada piše Savi da dođe u Rašku i donese Nemanjine mošti. U pismu ga podseća na očevu volju da on vlada, tvrdeći da je Vukanova neposlušnost uzrok građanskoga rata.
Stefan javlja da je rat privremeno dobio, ali da Vukan još nije savladan, te mu je potrebna simbolička podrška: Sava se odaziva Stefanovom pozivu i sa grupom crnorizaca i Nemanjinim kostima žuri u Rašku. U zemlju stiže početkom 1207. godine, da podrži Stefana, kojeg naziva "bogom izabranog", dok Vukana zove "velikim knezom".
Crkveno predanje glasi da su se Stefan i Vukan, baš tu nad moštima mrtvoga oca, konačno izmirili. No, izgleda da je organizovanom dočeku prisustvovao samo Stefan, ali ne i Vukan, kome se ubrzo gubi svaki trag, a nije nemoguće i da je uklonjen. Stefan postaje vladar Raške.
2. KRALJEVINA JUGOSLAVIJA PRISTUPILA TROJNOM PAKTU
Ostaće upisano da je 25. marta 1941. godine Kraljevina Jugoslavija pristupila je Trojnom paktu Nemačke Adolfa Hitlera, Italije Benira Musolinija i Japana Todžoa.
Protokol su u Beču potpisali predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković s jedne strane, a ministar spoljnih poslova Rajha fon Ribentrop, italijanski ministar spoljnih poslova grof Ćano i japanski ambasador general Ošima s druge strane.
Hitleru je bilo jako stalo do toga da Jugoslavija na taj način mirno uđe u nemačku sferu interesa. Naime, u to vreme se spremao za napad na SSSR i bilo mu je potrebno da osigura nemački južni bok prema Balkanu.
Osim toga, Jugoslavija je snabdevala Nemačku poljoprivrednim proizvodima. Zbog svega toga, barem na papiru, Hitler je Jugoslaviji dao ustupke kao ni jednoj drugoj zemlji koja je pristupila Trojnom paktu.
Međutim, postojala je vrlo jaka antinemačka struja u zemlji, prvenstveno kod većinskog srpskog stanovništa. Sporazum je odbačen vojnim udarom 27. marta 1941. godine.
Puč je izvela grupa jugoslovenskih oficira, uz britansku podršku, i tom prilikom dovela maloletnog kralja Petra II Karađorđevića na vlast, zbacivši s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo, kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivu Perovića, Vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka.
Ovaj potez je razbesneo Hitlera, pa su Nemačka, Italija i Mađarska su na ovo odgovorile invazijom na Jugoslaviju, okupirajući i deleći njenu državnu teritoriju uz asistenciju Bugarske.
Rezultat okupatorske podele Jugoslavije bio je stvaranje italijansko-nemačke satelitske države poznatije kao Nezavisna Država Hrvatska koja će takođe pristupiti Trojnom paktu.
3. SUSRET MILOŠEVIĆ - TUĐMAN U KARAĐORĐEVU
Prema nikad potvrđenim informacijama, predsednici Srbije i Hrvatske Slobodan Milošević i Franjo Tuđman se na tajnom sastanku u Karađorđevu 25. marta 1991. godine dogovorili o podeli Bosne i Hercegovine i rušenju reformske Vlade Jugoslavije, na čelu s predsednikom Antom Markovićem.
Održavanje sastanka i postignut dogovor nikada nisu zvanično potvrđeni, ali brojni izvori kasnije saopštili da za to imaju čvrste dokaze.
Jedan od izvora koji navodi da se tajni susret Miloševića i Tuđmana zaista dogodio, jeste Stjepan Mesić - bivši predsednik Predsedništva SRFJ, koji tvrdi da je zajedno sa Borisom Jovićem dogovorio sastanak u vezi preraspodele teritorije BiH, na kome se na kraju nisu pojavili ni on, ni Boris, već samo Milošević i Tuđman.
- Taj se susret održao bez mene, a Milošević je na njega došao bez Borislava Jovića. Uvek sam petkom i subotom dolazio iz Beograda u Zagreb, i mi smo ga čekali da se vrati iz Karađorđeva. Pre toga susreta rekao sam mu da ne smeta što se on održava u Karađorđevu, ali on je rekao - sasvim je svejedno gde ću se s njim naći, najvažnije je da čujem šta on želi.
Na taj sastanak u Karađorđevu iz Hrvatske su otišli Tuđman i šef njegovog kabineta Hrvoje Šarinić.
Kad su se njih dvojica vratili iz Karađorđeva, sastali smo se s ljudima iz tadašnjeg hrvatskog državnog vrha. Imali smo po stolovima kafu, čaj, neko piće. Tuđman je ušao u sobu i rekao: “Raščistite odmah stolove, Hrvoje, daj karte.”
I tada je Tuđman objasnio šta Milošević predlaže. Rekao je da Hrvatskoj predlaže banovinske granice plus Cazin, Kladušu i Bihać. Preneo je što mu je tačno rekao Slobodan Milošević. Rekao je: “Franja, ti uzmi Cazin, Kladušu i Bihać, to meni ne treba, to je takozvana ‘turska Hrvatska’”.
Upitao sam Tuđmana - a šta kaže Alija? Odgovorio mi je: “Šta ima Alija pitati, kad se hrvatske i srpske škare slože, nema Alija što pitati”. Rekao sam mu - slušaj, to onda znači rat. Rekao je: “Ma kakav rat, to je izbegavanje rata”. Tako je otprilike tekao taj razgovor. Posle toga Tuđman je otišao i na drugi sastanak s Miloševićem...
4. VLADA SRBIJE RASPUSTILA JSO
Na današnji dan 2003. godine raspuštena je Jedinica za specijalne operacije (JSO), u kojoj su bili i osuđeni za ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića.
Jedinica za specijalne operacije osnovana je 1996. godine. Bila je sastavni deo resora Državne bezbednosti MUP - a Republike Srbije.
Za komandanta Jedinice je postavljen Milorad Ulemek Legija, bivši pripadnik francuske Legije stranaca i oficir Srpske dobrovoljačke garde.
Nekadašnji premijer Srbije, Zoran Đinđić ubijen je 12. marta. 2003. godine, a Vlada Srbije proglasila je vanredno stanje.
Osumnjičeni kao glavni u organizovanju ubistva premijera bili su nekadašnji komandant raspuštene Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija, i pripadnici zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum.
U policijskoj akciji "Sablja" uhapšen je neposredni izvršilac ubistva Zvezdan Jovanović, kao i nekoliko članova raspuštene JSO, ali i brojni pripadnici zemunskog klana. Ova hapšenja su, takođe, pomogla u razjašnjavanju brojnih ubistava koja su se desila ranije.
U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u organizovanju ubistva, a suđenje je počelo 22. decembra 2003. u Okružnom sudu u Beogradu.
Oni su 23. maja 2007. godine proglašeni krivim i osuđeni na ukupno 378 godina zatvora.
(Telegraf.rs)
Povezane vesti
"Sloba i Mira su bolesni, Srbija neće imati sreće": Proročanske reči čuvenog adokata, ove reči je skupo platio
"Asadovi će u Rusiji živeti u najčudnijem ZOO vrtu na svetu!" Pršti od luksuza, tamo je i porodica Miloševića
Olovni pečat pokazao kome je crkva posvećena: Veliko otkriće arheologa u porti manastira Pustinja
<% post.title %>
Kako je Moša Pijade sprečio „pravoslavnog Hrvata” da ubije kralja Aleksandra
Video: Vučić obilazi gradilište Dečije bolnice Tiršova 2
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
KECMANOVIĆI OSUĐENI ZA MASAKR U RIBNIKARU Izrečena presuda roditeljima dečaka ubice, ocu 14 I PO GODINA, a evo koliko će robijati Miljana Kecmanović
KONTRA UDAR KECMANOVIĆA NA DEČAKA UBICU Jedna rečenica njihove advokatice ukazuje šta će biti njihova strategija nakon osuđujuće presude
SRAMNO! Evo kako se Miljana Kecmanović ponašala dok joj je izricana presuda: Vladimir zbunjeno klimao glavom, roditelji ubijene dece U SUZAMA
