Linta: Hrvatska nespremna da prihvati odgovornost Franje Tuđmana u ratu i ubistvo Srba u Vukovaru 1991. godine

Србија је морала осам пута да се прихвати оружја. Коначно је успела да уз огромне жртве донесе уједињење тих крајева, а тиме да и Хрватима и Словенцима омогући да први пут дођу до своје државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Апетити Хрвата су, међутим, били већи. Краљевину СХС они су прихватили само као привремено решење, а од првог дана су радили на њеном растурању, не би ли добили своју – независну државу. Ту прилику су им пружили Хитлер и Мусолини и за време окупације Југославије Хрвати су, уз помоћ окупатора, формирали своју Независну државу Хрватску, у којој су починили у историји незабележене злочине геноцида Србима, Јеврејима и Циганима. Други светски рат је завршен. Хрватска, која је у њему била на страни Централних – сила Осовине а Енглеској, Сједињеним Државама и Совјетском Савезу објавила рат, па је узела и активног учешћа у ратним сукобима, и имала “част” да се њена, осим елитних немачких јединица, у Стаљинградској бици туче на положајима Мамајев Кургана, добије територијалне уступке на штету Италије (Задар, Истра). Далмација, Славонија, Барања, Лика, Кордун, Банија су проглашена Хрватском, иако то никад у историји нису биле. Да је то могла да оствари, Хрватска мора, у првом реду, да захвали Сједињеним Државама Америке, које су јој пружиле пуну подршку, заборављајући, притом, да је председник САД Ф. Рузвелт, када је био обавештен о злочинима геноцида које су Хрвати починили над Србима, изјавио да Хрватска мора, после Другог светског рата да буде стављена под међународно старатељство. Србија, која је ушла у рат на страни савезникаи за све време остала верна том савезу је раскомадана, па је чак и Војводина проглашена аутономном покрајином. Сједињене Државе, Велика Британија и Француска су заборавиле српско савезништво и српске жртве поднете у два светска рата (у којима је Србија дала скоро три милиона своје деце) и Србима су одузеле свето право – право на самоопредељење, још горе, на њих су кренули контаминираним бомбама и гранатама, да би им одузели 20 одсто територија Босне, иако није било спорно да су те територије биле власништво Срба, доказано поседовним листама. Дрвар, град у којем су 97 одсто становништва били Срби, брутално је отет од Републике Српске и предат Хрватима. У једном дану је српски живаљ из 28 села Западне Славоније протеран са својих вековних огњишта, а онда је колона избеглог народа – цивила митраљирана из хрватских авиона (српским је било забрањено да полећу) и тучена хрватском артиљеријом. Све то су трупе Организације уједињених нација, а и не само те злочине, мирно посматрале. Коначно, Хрватска је запевала “Данке Деутсцхланд”, а на Балкану су успостављене неприродне границе, као сигуран извор сукоба до којих ће морати да долази све док оне не буду исправљене. Није непознато да су такве границе стваране свугде где је требало да се обезбеди да моћници, изигравајући помиритеља, кад им то затреба потпаљују ватру и изазивају сукобе.

Sa naše strane Dunava preko puta Vukovara podići spomenik palim žrtvama ustaškog genocida.

Svaka cast na odlicnom komentaru sve je istina sto ste napisali!