Đinđića su godinama optuživali da je podržao bombardovanje Srbije, a evo šta je on zaista rekao

Svojevremeno su pojedini političari, političke partije i mediji optužili tadašnjeg predsednika Demokratske stranke i potonjeg premijera Srbije Zorana Đinđića da je tokom NATO agresije na Saveznu republiku Jugoslaviju tražio bombardovanje Srbije sve do odlaska tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa vlasti. Naime, oni su za tu tvrdnju našli utemeljenje u intervjuu, koji je on, zajedno sa tadašnjim crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem dao Njujork Tajmsu 8. maja 1999. godine. Međutim, u pomentom tekstu ne postoji nijedna direktna niti indirektna rečenica kojom Đinđić poziva na nastavak bombardovanja Jugoslavije.

Preporučujemo

14. GODIŠNJICA UBISTVA ĐINĐIĆA: Ruže na grob položili porodica i prijatelji (FOTO)

Tradicionalna šetnja za Zorana: Đinđić je položio život na oltar evropske Srbije (FOTO)

U intervju, Đinđić kaže da je vojna intervencija na Kosovu je dovela do novih problema i da je neposredna briga završavanje rata i obezbeđivanje povratka izbeglica.

Napomenuo je da se demokratija može uspostaviti u našoj zemlji samo sa kompletnom političkom tranzicijom u Srbiji i ostatku Jugoslavije.

Foto: Profimedia/AFP

- To zavisi od slobodnih i fer izbora - kazao je jedan od vođa tadašnje opozicije.

Takođe, skrenuo je pažnju na posledice NATO bombardovanja.

- Demokratskoj opoziciji će biti teško da funkcioniše posle NATO kampanje, jer će nas ljudi verovatno videti kao kao deo te Evrope – deo tog Zapada – koja nas bombarduje, uništava nam mostove, puteve i fabrike i ubija civile - rekao je Đinđić i napomenuo da se međunarodna zajednica nikada nije bavila korenima krize u Jugoslaviji, već samo upravljanjem krizom.

Foto: Profimedia/Corbis

Pomenuti intervju Zorana Đinđića koji je zajedno sa Milom Đukanovićem dao američkim novinama prenosimo u celosti:

- Uprkos trenutnom sukobu, ostajemo posvećeni integraciji Jugoslavije u Evropu, i na kraju u Evropsku uniju. Put u Evropu je jedini put koji će pomoći našoj zemlji da reši svoje velike probleme i izgradi trajni mir i stabilnost u celom regionu. Teško je zamisliti da se bilo kakva ekonomska ili politička obnova može desiti u Jugoslaviji bez nedvosmislene i dugoročne međunarodne podrške.

Samo demokratska i stabilna Jugoslavija može osigurati stabilnost na Balkanu. Želimo da naglasimo da su demokratske političke snage u Jugoslaviji posvećene tom cilju. Neposredna briga je završavanje rata, obezbeđivanje povratka izbeglica i sprovođenje političkog rešenja koje će uključiti da se na Kosovu rasporede međunarodne trupe.

Međutim da bi se uspostavio trajni mir, spoljni svet mora da učini više od samog rešavanja kosovske krize. Vojna intervencija na Kosovu je dovela do novih problema, nije važno da li je to bilo urađeno planirano ili ne. Uz intervenciju, Zapad je preuzeo deo odgovornosti za pronalaženje rešenja za ove probleme.

Istovremeno, biće potrebni intenzivni napori Jugoslovena da povrate poverenje spoljašnjeg sveta i oporave moralni status koji je izgubljen zbog Kosova.

Čak i pre kraja rata, međunarodna zajednica treba da jasno i nedvosmisleno zauzme stav da demokratska i ekonomska obnova u Jugoslaviji predstavlja zvanični i obavezujući stav. Takva izjava bi dala nadu građanima naše zemlje i podstakla transformaciju na političkoj sceni.

Politički ciklus koji je u poslednjih 10 godina odveo našu zemlju u ovu tragediju mora biti prekinut. Ukoliko se rat završi sa potpisom mirovnog sporazuma, a istovremeno na vlasti ostane isto vođstvo, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, tragedija i nasilje će se nastaviti.

Stabilnost Jugoslavije je od ključnog značaja zbog njene veličine i geografskog položaja na Balkanu i njene uloge koje je odlučujuća po stabilnosti ili nestabilnosti susedne Bosne i Hercegovine, Makedonije i Albanije. Do danas, međutim, međunarodna strategija na Jugoslaviju svodi upravljanje krizama, dok ignoriše korene te krize.

Demokratija se može uspostaviti u našoj zemlji samo sa kompletnom političkom tranzicijom u Srbiji i ostatku Jugoslavije. To zavisi od slobodnih i fer izbora, jačanja demokratske opozicije Srbije, bliske saradnje sa demokratskom Vladom Crne Gore, i potpune izolacije od nedemokratskih snaga, kao i uspostavljanjem spoljašnjeg tela koje treba da pomogne i prati političku promenu.

Ugledni evropski političari sa prethodnim iskustvom na Balkanu, poput bivšeg premijera Španije Felipe Gonzalesa, bivšeg kancelara Austrije Franc Vranicki i Hansa Košnika, iskusnog nemačkog socijaldemokrate, mogla bi raditi u takvoj komisiji pod pokroviteljstvom organizacije za evropsku bezbednost i saradnju.

Ubrzana ekonomska obnova na Balkanu će biti moguća samo sa nekom varijantom Maršalovog plana. Obećanje pomoći iz inostranstva pomoglo bi cilju uspostavljanja demokratije u Jugoslaviji imalo bi uticaj na dugotrajni nagomilani bes. Demokratskoj opoziciji će biti teško da funkcioniše posle NATO kampanje, jer će nas ljudi verovatno videti kao kao deo te Evrope – deo tog Zapada – koja nas bombarduje, uništava nam mostove, puteve i fabrike i ubija civile. Doćiće do protesta ljudi u Srbiji i u Crnoj Gori.

Međutim, ima nade za demokratske snage. Politika gospodina Miloševića se suočava sa uništenjem, što bi se stvorilo tračak nade za izgradnju nečeg novog na tim ruševinama. Ukoliko išta dobro može da se izdvoji od zla koje je sada među nama, to je šansa – uz pomoć međunarodne zajednice – za novi početak za Jugoslaviju.

Originalni tekst na engleskom jeziku objavljen u “New York Times”-u, možete pročitati ovde.

(Telegraf.rs)