BILO JE TO VREME KADA SU SE SRBI TUKLI ZA VEKNU HLEBA! Sećate li se STRAŠNIH SANKCIJA? Evo kako smo preživeli (VIDEO)

BILO, NE PONOVILO SE! Ovom rečenicom mogle bi se opisati one mučne i crne devedesete godine prošlog veka u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Za sve one koji su tada odrastali, prvenstveno tinejdžere (ali i njihove roditelje), one su nezaboravne, a ratovi, sankcije, redovi za hleb, mleko, ulje i kafu su slike koje nikada neće zaboraviti. Telegraf.rs vas podseća na jednu zemlju koja je umirala tih godina, a gde su ljudi bili gladni i radili za platu u visini litra mleka!

Preporučujemo

Mislili ste da je naša inflacija najveća na svetu? Prevarili ste se! (FOTO)

Krenimo ovoga puta od kraja. Na današnji dan, 1. oktobra 1996. godine, Savet bezbednosti UN ukinuo je ekonomske sankcije SR Jugoslaviji zbog njene umešanosti u rat u BiH. Svako ko je imao priliku da doživi ovaj vid blokade, sigurno će je pamtiti do kraja svog života, jer ekonomski lomovi koji su se dešavali iz dana u dan, prevazilaze sve okvire realnog.

Naime, uvođenjem ovih sankcija, odlukom Savet bezbednosti UN aprila 1992. godine, tadašnja Jugoslavija ušla je u period kraha, potpunog sloma, a život je bio prividan. Aprila 1992. godine, tadašnji dinar počeo je da gubi svaku vrednost, te je dnevna stopa inflacije iznosila 65 odsto, i to je trajalo dve godine, sa manjim varijacijama.

Foto: Tanjug/Ministarstvo spoljnih poslova/Ognjen Stevanović

Inflacija je toliko divljala, da su se cene proizvoda u prodavnicama (ako ih je bilo) uvećavale duplo na svaka 34 sata! Plata se primala u milijardama dinara, a za tu jednu platu od na primer pet milijardi mogao je jednog dana da se kupi hleb, cigarete, ulje, a sutradan samo hleb.

Omiljeno jelo, doručak, većine tadašnjih tinejdžera bio je hleb sa jogurtom, a da su se sankcije osećale veoma dobro, svedočili su i po pravilu prazni rafovi u prodavnicama. Sa platom se išlo u prodavnicu, dok je ne "pojede" inflacija, i kupovale osnovne životne namirnice, onih drugih nije ni bilo.

Foto: Arhiva NBJ

RAT NAPREDNJAKA I DEMOKRATA U SKUPŠTINI SRBIJE: Ko je prisluškivao Pajtića, a ko Vučića?

Redovi ispred marketa su nezaboravni, kao i raf sa na primer jednom flašom ulja. Ekonomski slom ukazivao je da je Srbija u to vreme došla do samog dna, iz koga se izvukla, ako pogledamo današnju situaciju.

U celoj toj muci, Srbi su imali sreće da ne pomru od gladi, jer su sela radila za njih, odnosno hrana se uzimala iz seoskih domaćinstava, ali cvetao je šverc goriva, cigareta, garderobe. Na ulicama kante od po 10, 20 litara benzina koji se iz Rumunije i Bugarske dopremao u Srbiju. Takođe, na pijacama su se prodavali neki čudni sapuni, paste za zube, a bez cigareta nije moglo da se živi, posebno pod sankcijama, te su se i one švercovale iz pomenutih država.

S druge strane, bilo je i onih koji su nosili Najk patike i trenerke, čiji je gornji deo bio uvučen po potrebi i u dizel pantalone. Poznati su bili kao "dizelaši" i njima sankcije nisu pravile problem, odnosno živeli su, za razliku od drugih.

Negativan efekat sankcija je posebno bio jak na industriju, te su giganti poput "Zastave" iz Kragujevca i "Zmaja" Beograd, posustali  i beležili ogromne gubitke, dok su radnici bili masovno otpuštani. Ko nije umeo da švercuje, nije mogao da preživi.

POTVRĐENO: Vučić ponovo u SREBRENICI 11. novembra

Redovi ispred Jugoskandika bili su kilometarski, a ova banka je ojadila štediše te 1993. godine. Kako je sam Jezdimir Vasiljević (gazda Jezda) rekao ostao je dužan štedišama 122 miliona maraka. Ništa manje ni bolje nisu prošli oni koji su imali poverenje u Dafiment banku, takođe ostali su bez svoje štednje. U obe banke pojedini su ulagali i do 100.000 maraka, ali zahvaljujući sankcijama i inflaciji, to je novac od koga su morali da se oproste.

Nakon ukidanja ekonomskih sankcija, očekivanja da će privreda i život u Srbiji krenuti na bolje bila su velika. Ali, to se nije dogodilo, jer posle takvog sloma industrije i ojađenog naroda, trebalo je da prođe vreme, godine da bi se ostio neki boljitak. Ko zna šta bi bilo, da nije bilo i NATO agresije marta 1999. godine...

(M. Paunović)