MUSLIMANI SU MI UBILI OCA, METKOM U ČELO, NASRED ULICE! Naježiće vas životna priča bivšeg srpskog ministra!

Dvadeset godina posle završetka sukoba na prostorima bivše Jugoslavije, rat je i dalje tema na Balkanu. Ovog jula, kao da je i dalje 1995. godina, kao da nije bilo Dejtona, mira, plavih šlemova, svih onih zaklinjanja o pomirenju; kao da je vreme stalo, o ratu se priča, o žrtvama se glasno govori ili još glasnije ćuti, zločini služe za potkusurivanje, a o ljudima niko i ne misli.

Preporučujemo

Ovo je priča jednog čoveka, Saše Radulovića, bivšeg ministra u Vladi Srbije i lidera pokreta "Dosta je bilo", koji za Nedeljnik prvi put u javnosti govori o danu kada mu je, u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, ubijen otac, lekar i pukovnik JNA, načelnik saniteta Druge - Sarajevske armijske oblasti.

Radulović u potresnoj ispovesti u novom broju Nedeljnika, kao čovek koji je iz prve ruke doživeo ono najgore, govori o značaju pomirenja na Balkanu i odgovornosti političara, bivših i sadašnjih, što i dalje živimo u devedesetim...

Foto: Tanjug/Danilo Peternek

- Moj otac Budimir bio je lekar. Bio je pukovnik JNA. Načelnik saniteta Druge - ili kako smo mi to zvali - Sarajevske armijske oblasti. Rođen je na Kosovu, u opštini Dečani. Školovao se u Nišu, kasnije je otišao za Beograd gde je završio Medicinski fakultet. Majka mi je iz Krajine, iz okoline Plitvica. Ona je završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Rodio sam se u Bihaću, sticajem okolnosti, jer mi je tu živela baba. Očev put, odnosno vojna karijera ga je dovela do Sarajeva. Rat je tu zatekao moju porodicu. Odrastao sam u Sarajevu. Stan je gledao na Dobrovoljačku ulicu. Preko te ulice sam prelazio gotovo svaki dan bar dva puta. Često i nebrojeno puta. Tu mi je bila osnovna škola, trafika, išao sam tu do samoposluge, do reke, u grad. Družili smo se s komšijama muslimanima, živeli zajedno. Bilo je važno šta znaš, a ne odakle si i ko si. Nismo se delili po bilo kom osnovu. Poštovali smo jedni druge. I običaje - oni naše, mi njihove. Politika nas nije interesovala. Interesovao nas je život. Slušali smo Azru i EKV, Buldožer i Kazalište, Clash i Headse - počinje Radulović ispovest za Nedeljnik.

Foto: Nedeljnik / Privatna arhiva

On opisuje da su prve barikade koje su se podigle u Sarajevu izgledale smešno rođenim Sarajlijama.

- Događaji su počeli u teškom pravcu da se kreću krajem osamdesetih, početkom devedesetih. Pre toga se ništa nije osećalo. Ili bar ja nisam osećao. Onda je počelo to turobno vreme. Završio sam fakultet i napustio zemlju 1989. godine, tako da nisam bio u Sarajevu u tom turbulentnom periodu. Ljudi nisu verovali da će rat da stigne i u Sarajevo. Niko zapravo nije očekivao da ljudi u tako kratkom vremenu toliko mogu da se podele. Desilo se sve izuzetno brzo. U nekoliko meseci došlo je do potpunog raspada.

Foto: Wikipedia/Mladifilozof

Kad su počele da se podižu barikade u Sarajevu, ljudima iz moje generacije je sve to izgledalo smešno. Sećate se Top liste nadrealista? Otac je bio optimista da Sarajevo neće eksplodirati, ali kako je prolazilo vreme - sve manje i manje. Borio se da pomogne svakom vojniku, svakom čoveku. Eskaliralo je, nažalost, do kraja. Odgovornost za to snose tadašnji političari sa svih strana. Nijedna država nastala iz bivše SFRJ do danas još nije ispravno pristupila zločinima i njihovim posledicama - navodi Radulović.

Te 1992. on je, kako svedoči, bio u Nemačkoj, radio je u Simensu kao inženjer, kada je čuo preko radija da se nešto desilo u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu.

Foto: jadovno.com

- Odmah sam zvao mamu, ali nisam mogao da je dobijem. Bila je čitava psihoza, koja je trajala danima. Bio je to napad na komandu u centru grada, a potom napad na kolonu koja je izlazila iz grada. U toj koloni bio je i moj otac. Ubijen je u toj koloni 3. maja 1992. Poginulo je još nekoliko ljudi. Tata je bio u sanitetskom vozilu na prednjem sedištu. Bio je to pucanj u glavu sa kratkog rastojanja. I to na mestu gde sam prošao hiljadu puta.

Nakon toga odvezli su ga u Vojnu bolnicu u Sarajevu, koja je, takođe, bila pod opsadom. Mama ništa nije znala šta se desilo. Ujutru bi se krišom od nje pričalo o tome, ali njoj niko nije govorio prave informacije. Slutila je da se nešto loše dogodilo. Komšije su znale, ali niko nije smeo da joj kaže. Svi su od nje skretali pogled i gledali u zemlju - rekao je on.

O tome kako se porodica oporavila od tragedije, šta danas misli o Bosni i Hercegovini i pomirenju, kako su mu i deda s majčine i sa očeve strane ubijeni u Drugom svetskom ratu, Radulović je pričao u potresnoj ispovesti za novi broj Nedeljnika.

(Telegraf.rs / Izvor: Nedeljnik)