Jovo Ćuruvija za Telegraf: Slavkovog ubistva se sete pred izbore

"Činjenica da lustracija nije sprovedena, čak i nad onima koji su se javno ogrešili o građane ove zemlje, da su dosijei ostali tajni i omogućili cinkarošima da zauzmu uticajne položaje, ukazuje na to kako je omogućena sprega tog ološa i političara. Pošto nije bilo lustracije, pripadnici DB-a su se našli na važnim položajima i u regulatornim telima. Činjenica da još nisu otkrivene ubice novinara, pre svega vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije, ukazuje na to da u službama bezbednosti još rukovode ozloglašeni kadrovi bivšeg režima.

Političke elite nastoje da zadrže uticaj koje su imale nad radom službi bezbednosti tokom režima devedesetih. Tajni dosijei nisu otvoreni, čime se postavlja pitanje koliko je radnika ili saradnika Službe sada među kadrovima u državi. Parlamentarna kontrola je nedovoljna, slaba i dalje pod mogućim uticajem i manipulacijom pojedinih stranaka.

Ovo su osnovni razlozi zbog kojih ubistvo Slavka Ćuruvije i posle 13 godina ostaje nerazjašnjeno, a naručioci, organizatori, podstrekači i pomagači ubicama ostaju na slobodi. Pojedini načelnici i pomoćnici načelnika zloglasnog DB-a u vreme kada je Slavko ubijen i dalje su u državnim ustanovima i državnim preduzećima.

Slavkovog ubistva se obično sete pred izbore.  Vreme je da vlast shvati da to ubistvo ne može i ne sme da bude nerešeno. U suprotnom, šalju poruku da se novinari u Srbiji mogu slobodno ubijati i da niko neće biti osuđen zbog toga.

Nada mi je da će vlastodršci dobiti nalog iz Brisela ili Vašingtona da se ubistvo Slavka razreši i zločinci kazne. Ako se to desi, verujem da će morati da sprovedu ozbiljnu i temeljitu istragu koje do sada nije bilo. Bilo je nekih ćaskanja i čavrljanja, a rezultati tih seansi su nam poznati.

Borisu Tadiću sam još 2008. pismeno poslao molbu za kraći sastanak u vezi sa Slavkovim ubistvom, ali moja molba je do danas ostala bezvredna i beznačajna, i zato sam mu se javno obratio otvorenim pismom koje su neki mediji objavili. Njegov odgovor do dana današnjeg  je - muk i ignorisanje. Od tog objavljivanja pisma meni su sva vrata evropskih predstavništava u Srbiji, kao i najvažnijih ambasada, zatvorena.

Nekadašnji pripadnici zloglasnog Centra DB-a u Beogradu danas zauzimaju važne funkcije u MUP, u Žandarmeriji, Ministarstvu spoljnih poslova. Čujem da ih ima i u kabinetima pojedinih ministara.

Podsećam da je 11. 4. 1999.  bilo ratno stanje, pa pretpostavljam da vojne tajne službe poseduju podatke koji mogu da pomognu da se ubistvo razreši. Ali treba neko hrabar ko će da im zakuca na vrata i počne s pitanjima. Zasad, tog hrabrog i poštenog ja ne vidim.

Čak sam se i nudio vlastodršcima da mi daju sva ovlašćenja da sprovedem istragu, ali su tu moju ponudu shvatili kao šaljivu. A ja se ne šalim. Možda su se bojali  da ću biti jako surov u istragama. Nisu daleko od istine.

Nedavno sam pročitao izjavu jednog od tih koji su učestvovali u zločinačkim odeljenjima da su oni radili po pravilima Službe. Pa, samo ta izjava pojedinih pripadnika Miloševićeve zločinačke službe je dovoljna da se kompletna služba rasformira i da se pojedinci strpaju u zatvor! I nacisti su radili po nekim pravilima službe, pa su mnogi od njih procesuirani. Izgleda da to u Srbiji ne važi.

Svedoci smo da se još niko nije pojavio ko ima hrabrosti da razruši takvu Službu. Odgovor je kod onih koji kontrolišu rad tajnih službi. Možda kod predsednika i članova Saveta za nacionalnu bezbednost, mada mi je bliže razmišljanje da su pripadnici tajnih službi u strašnoj i neraskidivoj ljubavi s njihovim kontrolorima. Svedoci smo i da je JSO razrušen tek posle ubistva Đinđića.

Možda čekaju još neko ubistvo, pa da se probude iz zimskog sna. Možda su ih ostavili da dokusure Vuka Draškovića, jer im to nije uspelo u ranijim pokušajima. Da nije Draškovića koji već 13 godina uporno i kontiuirano zahteva od države da se Slavkove ubice kazne i hrabrih novinara, pripadnici tajnih službi i njihovi saradnici, koji su svuda oko nas, uspeli bi u svojoj prljavoj nameri da se ubistvo Slavka Ćuruvije zaboravi.

Koliko znam, često pominjani Ratko Romić šeta slobodno po Beogradu. Verovatno su on i njegovi saradnici radili po pravilima Službe, a zločini te službe se uporno zataškavaju. Dokle - videćemo.

Milan Radonjić, koliko ja znam, slobodno šeta ulicama grada Beograda. Sud ga redovno oslobađa. Verovatno je i on radio po pravilima Službe. Tu nešto nije u redu ili s pravilima Službe ili sa sudijama. Ko je napisao ta pravila koja su važnija od prava na život? Neki zločinci napišu da je po pravilima Službe servisiranje i pomaganje ubicama i ta pravila doživotno štite sve one koji su u tim zločinima učestvovali.

Radonjić je imao za zamenika Stevana Nikčevića, koji je danas direktor državne firme koja se bavi prodajom oružja. Verovatno je i taj Nikčević radio po pravilima te "milosrdne" Službe. To što je ta zločinačka organizacija bila umešana u teške zločine, kako vidim, vlastodršcima nije važno. Nikada mi neće biti jasno čime je taj Nikčević toliko zadužio vlastodršce, kada je posle 5. oktobra postavljen na mesto koministra, a bivši premijer Živković ga uzeo za svog najbližeg saradnika. Dan-danas država ga jako dobro plaća (možda da bi ćutao) i on uživa u lagodnom životu, bez obzira na to što je bio pomoćnik Radonjića.

Nadam se da vlast shvata da ubistvo Slavka Ćuruvije neće biti zaboravljeno i zato očekujem  od njih da ne čekaju Brisel ili Vašington, već da sami skupe hrabrost i da sve one koji su učestvovali u Slavkovom smaknuću izvedu pred lice pravde i primereno kazne.

Da li je moja nada opravdana uskoro ćemo saznati. Izbori se bliže i pretpostavljam da će kao i prethodnih godina biti obećanja. To su jako dobro uvežbali za ovih 13 godina.

Jovo Ćuruvija, 10. 4. 2012.

Dodatak:

Hronologija mojih pokušaja da se istraga pokrene s mrtve tačke (od 1999. do 2012):

1. 26. 10. 1999. Skupštini Srbije, Odboru za odbranu i zaštitu, sa zahtevom da se pokrene istraga - bez odgovora.

2. 11. 5. 2000. Predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću - bez odgovora.

3. 6. 3. 2000. Okružnom javnom tužilaštvu s predlogom za sprovođenje istražnih radnji (saslušanje Mirjane Marković, Radeta Markovića, Miroslava Markovića) - bez odgovora.

4. 31. 10. 2000. Ponovo, Okružnom javnom tužilaštvu. Predat izveštaj "Ćuran" Centra Državne bezbednosti Beograd o tajnom praćenju Slavka Ćuruvije - bez odgovora.

5. 24. 12. 2000. Zamolio Karlu Del Ponte za sastanak - održan 19. 4. 2001.

6. 28. 11. 2000. Predsedniku Vlade Zoranu Đinđiću - bez odgovora.

7. 9. 1. 2001. Ministru policije Dušanu Mihajloviću - bez odgovora.

8. 9. 2. 2001. Ministru pravde Vladanu Batiću - bez odgovora.

9. 19. 4. 2001. Tužiteljku Haškog Tribunala Karlu Del Ponte na sastanku u Beogradu zamolio za pomoć.

10. 31. 5. 2001. Ponovo, ministru policije Dušanu Mihajloviću - bez odgovora.

11. 31. 5. 2001. Ambasadora SAD-a u Beogradu Vilijema Montgomerija na sastanku zamolio za pomoć i insistiranje kod vlasti da se pokrene ozbiljna istraga.

12. 31. 5. 2001. Ponovo Zoranu Đinđiću - bez odgovora.

13. 15. 10. 2001. Predsedništvu DOS-a - bez odgovora.

14. 18. 1. 2002. Okružnom javnom tužiocu - bez odgovora.

15. 21. 1. 2002. Vladi Srbije, Savetu za državnu bezbednost - bez odgovora.

16. 22. 1. 2002. Podneo krivičnu prijavu Okružnom javnom tužiocu protiv Radomira Markovića, Milana Radonjića, Mirjane Marković i NN izvršioca - bez odgovora.

17. 19. 3. 2002. Ambasadora OEBS-a Stefana Sanina na sastanku u Beogradu zamolio da pomogne u vezi ubistva Slavka Ćuruvije.

18. 15. 4. 2002. Predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici - na sastanku Koštunica obećao pomoć.

19. 3. 6. 2002. Pismeno se obratio za pomoć Kristoferu H. Smitu ( Co-Chairman of the Helsinki Commision US Congress).

20. 12. 7. 2002. Ambasadora Velike Britanije Čarlsu Krofordu na sastanku zamolio za pomoć.

21. 18. 7. 2002. Ambasadora Kraljevine Danske Rubena Madsena na sastanku zamolio za pomoć.

22. 18. 8. 2002. Ambasadorku Saveta Evrope Verenu Tejlor zamolio za pomoć.

23. 26. 8. 2002. Predsednicima poslaničkih grupa DOS u Skupštini Srbije - DS, DHSS, NS, DSS, RVSDP, KVSPOT, SVM, LSVLŠ - bez odgovora.

24. 2. 9. 2002. Uputio pismo-molbu Piteru Šnajderu (President of the Parliamentary Assembly Council of Europe), kopiju pisma poslao Valeru Švimeru, Lidiji Polfer, Romanu Jakiću, Vereni Tejlor.

25. 14. 11. 2002. Okružnom javnom tužiocu Beograda. Predlog za prikupljanje dokaza – bez odgovora.

26. 14. 11. 2002. Ponovo Vladi Srbije, Savetu za državnu bezbednost - bez odgovora.

27. 2. 7. 2003. Okružnom javnom tužiocu Beograda s predlogom za dopunu dokaza - bez odgovora.

28. 21. 7. 2003. Republičkom javnom tužiocu Đorđu Ostojiću. Na sastanku sam ga zamolio da se predmet prebaci u Specijalno tužilaštvo. Gospodin Ostojić obećanje ispunio.

29. 4. 9. 2003. Okružnom javnom tužiocu Beograda Nenadu Ukropini - bez odgovora.

30. 10. 9. 2003. Republičkom javnom tužiocu sa zahtevom da se sasluša ministar policije Dušan Mihajlović, a u vezi sa izjavama u medijima o ubistvu Slavka Ćuruvije - bez odgovora.

31. 10. 10. 20003. Premijeru Srbije Zoranu Živkoviću. Obratio se otvorenim pismom preko medija - bez odgovora.

32. 8. 4. 2005. Ambasadora OEBS-a Mauricija Masarija zamolio za pomoć i insistiranje kod vlasti da se istraga pokrene sa mrtve tačke.

33. 7. 3. 2010. Predsedniku Srbije Borisu Tadiću sam se obratio preko medija otvorenim pismom - bez odgovora.

34. 7. 4. 2012. Uputio molbu pismeno da obavesti institucuje EU i pritiska vlasti u Srbiji. Odgovor dobio 10. 4. 2012.

U ovaj spisak nisam uneo mnogobrojna udruženja novinara i nevladine organizacije u Evropi i SAD-u, koje sam molio da mi pomognu, vršeći pritisak na vlasti u Srbiji da se ubistvo moga brata razreši.