Homen: Postoji politička volja za otvaranje dosijea

У интересу Србије је да се јавност обавести где се налазе те бројне масовне гробнице, које су Батић, Хомен и Маловићка са наводно научном подршком Института за савремену историју копали и ископали у Србији, с обзиром на то да се комисија нечујно распала. Тражимо да и Институт, ангажован од комисије, поднесе извештај о својим научним налазима који су били основ рада те комисије. Рад на проналажењу и ископавању гробнице почео је тврдњама да је у Београду убијено преко 120 хиљада, у Крагујевцу око 20.000, Зајечару преко 20.000, Чачку најмање 12.000, а у многим насељима више од дуплог броја оних који су у њима живели, по попису из 1940.г. и обавештавала јавност у откривању масовног помора. У Министарству правде створене су групе тзв. нових објективних и непристрасних историчара и са великим парама, које су међусобно делили у проналажењу стратишта, идеолошки кренули у поход на утврђивање злочина партизана и комунистичке власти. Пошто су цифре које су фабриковане сваком разумном, посебно онима који су били сведоци догађаја, биле сумануте, почеле су се временом појављивати и исправке „научне институције“ да није било баш 20.000 у Зајечару, већ мање, итд. Поход на гробнице нигде није дао очекивне резултате. Нигде нису пронађене. Интензивно су без резултата прекопаване обале Мораве, Тимока, Дунава, Саве, равничарских и планинских предела, али је зато било разграбљено и у џеп стављено много новца. После заваравања и лажи јавности о бројним гробницама и јавне бруке о неуспелом подухвату, самопрокламовани историчари и браниоци историјске истине су се ућутали и почели да подносе оставке, бежећи од научне и правне одговорности за недело и средства која су потрошили и присвојили. За комисију и произведене историчаре Јајинци, Сајмиште, Јабука, Крагујевац, Краљево, Ниш, Зајечар, Лозница, Шабац и свако место у Србији које сведочи о злочину окупатора и квислинга нису били место злочина већ санаторијуми у којима се после велике физичке неге појединци и умирали. Они који су их батинама и мучењем неговали, били су подигнути на национални пиједестал. Има ли историјска наука научне и моралне снаге и обавезу да се изјасни о улози њених посленика у фласификовање историјске истине? Да ли историјске установе мисле да злоупотребе својих посленика ћутањем амнестирају и пређу преко улоге којом су срозовали углед, достојанство и кредибилитет науке. Посленици Института, уз подршку тадашње ревашистичке власти, утркивали су се у пијачној лицитацији откривајући помоћу „проверених и непобитних научних доказа“ монструозне злочине партизана и њихове антифашистичке власти. Пошто је, изгледа, нова „недемократска“ власт схватила превару, разни Цветковићи, Марковићи и њима слични почели су да беже из тог уносног личног посла, дају оставке и уз помоћ њима наклоњених медија перу себе и превару народа коју су дуго неговали. Да ли ће Министарство правде, односно министар, покренути поступак за злоупотребу положаја својих претходника и преваре народа и јавности за најпрљавије политичке и личне потребе? Да ли ће наука смоћи снаге да се изјасни и осуди своје посленике који су зарад својих идеолошких и материјалних инереса довели у питање интегритет те професије? Без обзира на умешаност многих, ни Министарство нити професија, а ни одређени органи, не могу бити индиферентни према оном што је учињено, јер би то значило покривање и сагласје са учињеним. Истина мора изаћи на видело и јавност сазна резултате који су постигнути у „откривању истине“ коју су свесрдно водили они што су годинама на томе радили у свом личном и идеолошком интересу бивше власти.