Šljivančanin: Hteo sam da bijem Šešelja!

Bivši haški pritvorenik Veselin Šljivančanin objaviće 4. aprila prvih 20.000 primeraka svoje knjige "Branio sam istinu", koja će sadržati najzanimljivije delove iz dnevnika koje je vodio za vreme sedmogodišnjeg boravka u Holandiji.

On je u intervjuu za Večernje novosti opisao svoje najteže trenutke provedene u Sheveningenu.

- Najteže mi je bilo kada za mnom škljocne brava na onim teškim crvenim vratima. U pola noći bih mogao da vam ih nacrtam. Tražio sam da mi ukinu šetnje, televiziju, šta god žele, samo da ne zaključavaju. Svaki put kad bi okrenuli ključ, okretao se u meni i film mog života. Iznova bih se pitao: zašto su me zatvorili na pravdi boga - pita se on.

Hapšenje i pritvor

- Uhapsili su me na rođendan. Branile su me žene i mladići koje nisam ni poznavao. Nisam se krio. Iz stana su me odveli u Centralni zatvor. Nisam tražio ni vode ni hleba, samo svežanj papira. Počeo sam da pišem u mrklom mraku. Pitao sam se: zar moji da me hapse? Sutradan sam čuo da je tako naredio Montgomeri. Odlazak u Hag bio je moje prvo putovanje u inostranstvo. Izručili su me u papučama i bermudama. Na aerodromu su me sačekala šestorica službenika UN-a u odelima. Osećao sam se kao šibicar. Upravnik zatvora Timoti Mekfaden sažaljivo mi kaže da bi mi dao odelo, ali nema broja za mene. Irac se setio da sam oficir, a naši nisu.  Uveli su me u sobu u kojoj nema prozora. Dišete veštački vazduh. Ne čujete ništa, osim bata čuvarevih cokula. Prve noći nisam ni oka sklopio. Kamere pilje neprestano. Ne možete suzu da pustite, a da vam je oni ne otprate niz obraz. Razmišljao čak i o bekstvu. Ali, čemu to, kad te čitava planeta juri kao kurjaka!

O Šešelju

- Šešelj ima tu ružnu naviku da napadne grubo čoveka, pa i da ga opsuje, samo da bi izazvao njegovu reakciju. Verovatno mu je to bio lek. Čak sam jednom hteo i da se tučem s njim, zbog ružne navike da priča ljudima iza leđa. Povod je bio njegov komentar o meni posle dokumentarca na HRT o Vukovaru. On je umislio da je tužilac svima nama i da je samo njegov put ispravan. Šešelj je voleo da igra mali fudbal protiv mene, ali je stalno gubio i mnogo se nervirao. Kada se ode na odbojku, poslastica mu je bila da sruši mrežu usred meča i tako provocira.

O Mladiću

- Kad je doveden u Sheveningen, general Ratko Mladić smešten je na mom spratu. Prvog je mene sreo u tom novom okruženju. Otišli smo na ručak s Mladenom Markačom i Sretenom Lukićem. Normalno je komunicirao, mada jednu ruku nije mogao da pomera. Znao je da ga očekuje teška borba. Prilikom jedne šetnje prepričao mi je u detalje svoju vojničku karijeru. Nije pričao gde se krio sve ove godine, niti je pominjao porodicu. Kad sam odlazio, ostavio sam mu svoje filmove i neke knjige.

O Karadžiću

- Ne znam da li psihijatri imaju neki profesionalni talenat da i u svoju dušu unose mir, ali mi je Radovan Karadžić i u ona četiri zida delovao spokojan i čvrst. Viđali smo se tokom dolazaka poseta i ni u jednom njegovom pokretu ili rečenici nisam mogao da vidim da je slab i utučen. Mojoj supruzi više puta je ponovio da je optužnica protiv njega na staklenim nogama i da će je vrlo lako srušiti.

Društvo u pritvoru

- Zajednička soba na spratu bila je SFRJ u malom. Tu smo često kuvali. Nabavimo namirnice u kantini, gde su nas redovno zakidali. Mesečni troškovi su najmanje 800 evra, tako da se ne isplati ići u Hag. U početku Hrvati su me gledali kao belu vranu i nisu hteli reč da progovore sa mnom. Ali ubrzo zatvor u vene čoveku ubrizga dozu svojih paradoksa. Teskoba zidova brzo je spustila nišane.

Prijatelj s Hrvatima koji pevaju Miroslava Ilića

- Oni koju su isplanirali rat ostaće nekažnjeni. Hrvatski general Rajić govorio je da smo svi u Hagu predati u kandže moćnika. On nije hteo ni na kurs engleskog, jer je prezirao velike sile. Sprijateljili smo se toliko da mi je u šetnji pevušio hitove Miroslava Ilića i Nedeljka Bilkića. Mnogi od hrvatskih oficira su mi govorili: "Pukovniče, sad znamo kakav ste čovek, ali smo nagrabusili ako išta lepo kažemo o vama u Hrvatskoj".

I u zatvoru vlada zakon jačeg

- Bilo je svađa kao u svakoj kući. Jednom su Miloševića tako grubo napali ispred govornice zato što je odužio sa telefoniranjem, da mi je bilo neprijatno. Bila su dva Albanca koja nisu htela da pričaju s nama i pokazivali su otvoreno neprijateljstvo. Onda ih je Ramuš Haradinaj "prevaspitao". Možete i tamo da se potučete, ali vam sigurno sleduje selidba sa sprata, što vam je kao selidba u drugu državu.

(I. M. / Izvor: Večernje Novosti)