Rehabilitovani Jelisaveta, Aleksandar i Nikola Karađorđević!

Nije tu kriva Jelisaveta kćer kneza Pavla, ona ima pravo da sahrani oca ako je to bila izražena volja pokojnog joj oca – krivo je ludilo koje ozbiljno trese ovu nesrećnu zemlju. Svi govore o moštima kneza Pavla, a ni vladika da kaže da to nisu mošti već zemni ostaci – mosti svetačke se lakiraju i presvlače s vremena na vreme. Ispravljena je istorijska nepravda, kažu, jer se komunisti navodno kneza Pavla označili kao izdajnika. Budalaština – nemaju komunisti s tim nikakve veze. Apsolutno nikakve. Evo jutros neki istoričar kaže da nam je bolje bilo da smo bili s Hitlerom kako je i knez Pavle hteo. On je potpisao Trojni pakt u tajnom dogovoru sa A. Hitlerom i 27. Marta 1941. godine je zbačen s vlasti i proteran iz zemlje kao dokazani izdajnik. Zakoniti vladar Jugoslavije kralj Petar II je tako odlučio. Kakvi komunisti, oni su tada bili na ulicama sa narodom. Mi koji ovo govorimo znamo da sejemo so u ovoj zemlji i čekamo da proklija i da rodi zemlja – naš posao je odavno besmislen. Kada se saznalo da je knez Pavle potpisao sporazum, hrabri oficiri patrioti su izvršili puč, i to je pozdravljeno svuda u svetu – već u zoru istog dana prvi lord Admiraliteta V. Čerčil je kazao: „jedan narod je noćas našao svoju dušu“. Svet se spremao za otpor Hitleru i otpor je otpočeo. Knez Pavle je tokom noći krenuo vozom dvorskim za Sloveniju ali je iz Beograda naređeno da se on uhapsi. Naredbu je izdao general Simović. Uz saglasanost kralja Petra II. Voz je zaustavljen na otvorenoj pruzi kod Zaprešića i knezu su stavljene lisice na ruke – sproveden je u Beograd grad i doveden u Generalštab. Oficiri pa i ađutanti nisu hteli ni ruku da mu pruže, doneta je odluka da se „knez Pavle ako ne ponudi ostavku strelja“. Tu na licu mesta. Neki oficiri su već držali ruku na futroli revolvera. Tu se umešao patrijarh srpski Gavrilo Dožić koji je bio inače ubeđeni antifašista, ona odluka je povučena i patrijarh je uspeo da se izdajnik sa lisicama na rukama protera iz zemlje i da se izbegne prolivanje krvi. Knez je hitno sproveden do granice i napustio je zemlju – umro je u inostranstvu. Kome mi ovo kazujemo – to nam jutros jasno nije – a kazujemo svedočenje patrijarha Gavrila Dožića koji je bio antifašista i pravi arhitekta puča 27. marta 1941. godine. Patrijarh se rano 27. marta obratio narodu sa balkona Patrijaršije i pozvao „svoju decu svetosavsku“ i sve građane Jugoslavije da se odupru „Hitlerovoj nemani koja hoće da porobi svet“. U toku dana se oglasio i preko radio Beograda. Narod je bio na ulicama a izdajnik je proteran i označan kao takav – nisu to uradili komunisti već zakonita Vlada Jugoslavije koju su priznale sve zemlje od Londona do Moskve. Ova priča nije naša – to su svedočenja partijarha srpskog SPC Gavrila Dožića koji je umro u Beogradu pod Titom 1950. godine. Naveli smo samo neke od dokumenata a obilje ih je – kome to treba ovde niko nečita ništa a knjiga je tu i svi je istoričari u svetu citiraju – knjiga se zove „Memoari patrijarha srpskog Gavrila“ izdanje „Sfairos“ Beograd 1990. Dalje nećemo jer u ovom ludilu nikom ništa i nije potrebno. Ono na Oplencu je bilo ružno i tužno jer ni šef države ne zna istoriju. Niko. A deca u osnovnim školama to znaju ili bi trebalo da znaju. Naša priča je uzaludna i mi smo svesni toga, ali ova što jutros kazuju novine sramota je. To je to, i na Oplencu je to bio loš dan, za pamćenje. Ostalo ćemo drugi put, ako kome uopšte to treba u ovoj ludoj kući.

Za nekoga, to su - jako lepe vesti, ali mene muci - dal' cu danas -jesti?... (Princeza i princ - k'o u nekoj bajci, a nama k'o uvek - tesko si nam majci.)...

Sve sto je vezano za ovu porodicu postaje krajnje degutantno. Kao da im je svega malo, a ovo oko drzavljanstva im sigurno nije bilo toliko vazno kao imovina oko koje se nekraljevski glodju.