INTERVJU NEDELJE - RASIM LJAJIĆ (2. deo): Ne gledam turske serije!

U drugom delu intervjua za Telegraf.rs Rasim Ljajić priča o tome kakvu je Srbiju video na brojnim putovanjima po unutrašnjosti, šta ljudi od njega najčešće traže, kada mu je bilo najteže, ko mu je najneomiljeniji političar, šta misli o Vojislavu Šešelju, zašto je podela Kosova najbolje, ali i nemoguće rešenje, zašto su Stanojević i Krstajić morali da odu iz FK Partizan, šta to krije Jovanka Broz i, konačno, kada će se povući iz politike.

U protekle četiri godine obišli ste Srbiju uzduž i popreko. Šta ste sve videli i čuli?

- Video sam ljude koji bukvalno nemaju za hleb, koji imaju briljantnu i bistru decu, a nemaju da im daju ni za kiflu. Video sam stravične prizore nemogućih uslova za život, u kojima ljudi nekako opstaju. Siromaštvo je dostiglo kritičnu tačku, socijalna slika je nikad gora.

Šta ljudi od vas najviše traže - ogrev, novac, aparate za domaćinstvo ili nešto drugo?

- Traže posao, traže pare za lek, traže za školovanje dece... Traže sve. Zadatak nove Vlade biće da taj osiromašeni narod podignemo, pomognemo mu i damo mu nadu u bolje sutra. Naravno, to neće biti nimalo lako, jer je kriza ogromna, a Srbija nikako da privede kraju tranziciju. Postoji potencijal koji, nažalost, ne koristimo. Uvek nam je nešto drugo preče od onih pored nas, koji nemaju ni za osnovnu egzistenciju.

Ima li obećanja koja niste mogli da ispunite?

- Naravno, bilo ih je toliko. Zapravo, danas je teže nego ikad pomoći nekome.

I kako se osećate u tim situacijama? Da li ste bili lično poraženi?

- Nije bilo jednom. Ta nemoć da nekome pomognete ubija.

Vaše ministarstvo uradilo je nedavno socijalnu kartu Srbije. Šta nam ona kaže?

- Kaže da imamo 1.250.000 ljudi koji su funkcionalno nepismeni. Kaže i da imamo više od 700.000 ljudi bez posla.

Kako ih zaposliti?

- Niko odgovoran ne može da obeća da će svi oni naći posao. Razmere krize su tolike da se ne može predvideti kada će se ona završiti. Davno je rečeno: "Ekonomija nije sve, ali bez ekonomije sve je ništa". Svi moramo to imati na umu, ne samo u predizbornoj kampanji, već i kasnije, kad osvojimo vlast i budemo u prilici da učinimo nešto dobro. Po tome će nas pamtiti - šta smo uradili, a ne šta smo obećavali. A obećanja je bilo previše.

Koji momenat vam je bio najteži dok ste bili na čelu Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom?

- Kombinacija pritiska međunarodne zajednice i nerazumevanja u Srbiji da se to jednostavno mora uraditi. Ponekad je bilo tako depresivno, nema nikakvih tragova, iz Haga pritisci, a u Srbiji osporavanja, pa čak i pretnje.

Ko vam je najneomiljeniji političar iz tog vremena?

- Nema omiljenih i neomiljenih, ali je s Karlom del Ponte bilo najteže.

A koga od političara pamtite po dobru?

- Miroslav Lajčak je najbolje razumeo naše prilike.

Gledate li Vojislava Šešelja u Hagu? Šta mislite o njegovom načinu borbe?

- Najpre, potpuno je neprimereno da čovek čami devet godina u zatvoru bez okončanja postupka. On se bori na način na koji se i ovde bavio politikom, misleći da je to najbolje.

Kako razrešiti kosovski čvor?

- Najpravednija je podela, ali je za nju kasno. Srbija ne može reći da je Kosovo za nju izgubljeno. Mislim da nam se manevarski prostor svodi na najširu moguću autonomiju za Srbe, za nastavljanje pomoći Srbima južno od Ibra, za zaštitu kulturnih dobara i povraćaj novca koji smo uložili u imovinu i firme. Niko dobronameran u međunarodnoj zajednici ne može biti protiv toga.

Kao neko ko je godinama u FK Partizan, kako gledate na sve ono što se dešava sa klubom?

- Kao na nepotrebnu i neprijatnu epizodu koja predugo traje.

Da li ste bili za dovođenje Granta za trenera i smenu Stanojevića?

- Do toga je moralo da dođe. Stanojević i Krstajić su izašli iz okvira svojih ovlašćenja, što je šteta za tako mlade ljude.

Da li je konačno vreme da se političari povuku iz sporta?

- Nije to ključno pitanje, ali ako neko misli da je to rešenje za sve naše probleme, povući ćemo se. Mislim da su mnogo veći problemi našeg fudbala, jer o tome kompetentnije mogu da govorim, loš rad trenera, posebno s mladim talentima koji propadaju u 13. godini, navijači-huligani, kojima je to postalo zanimanje i koji previše utiču na uprave klubova, kao i kardinalna sudijska organizacija.

Imate li vremena za neku dobru knjigu, film, pozorište? Šta ste poslednje slušali?

- Čitam redovno, sada je na redu "Borba za nezavisnost Balkana" Vladimira Ćorovića. U kolima sam slušao Tomu Zdravkovića, koji mi uvek prija.

Gledate li turske serije? U "Sulejmanu Veličanstvenom" autori su prilično krivotvorili srpsku istoriju?

- Moram da priznam da ne gledam, jer me ta estetika ne zanima.

Da li vam je Jovanka Broz rekla nešto što nikom nije? Da li bi njeni memoari rasvetleli mnoge mračne tajne komunizma?

- Pokušavam već dugo da je nateram da objavi šta sve zna. Mislim da bi njeni memoari bili senzacionalni. Ta žena je najveća živa istorija Jugoslavije.

Šta mislite o rehabilitaciji Draže Mihailovića?

- Protiv sam toga.

A da li ste jugonostalgičar?

- Ta zemlja je imala mnoge dobre stvari, pogotovo kada se posmatra iz današnje perspektive. Ipak, u političkom smislu bila bi iluzija razmišljati o njenom povratku.

Kažite nam nešto o sebi što dosad nikad niste rekli?

- Recimo, da sam nekad bio mnogo smireniji, a sada sam prilično impulsivan, pa i nervozan.

Za kraj, razmišljate li o konačnom povlačenju iz politike? Ipak ste vi lekar po struci.

- O povlačenju razmišljam svaki dan. Što se medicine tiče, s tim sam odavno završio.

Saša M. Stajić