PRINCEZA JELISAVETA: Živimo u problemima jer smo prihvatili komunizam, političari nas lažu!

Prokletsvto Karađorđevića konačno je završeno! Posle državnih sahrana kneza Pavla i poslednjeg kralja Petra Drugog na Oplencu, vraćena je i prva kuća unucima Karađorđevim. Kneginja Jelisaveta otvara vrata svoje nove stare kuće koja joj je vraćena posle 73 godine i u nekadašnjoj Vili Crnogorka pristaje da za Nedeljnik ispriča sve detalje svoje burne biografije.

Preporučujemo

Svedok događaja srpske istorije, gotovo jedini, danas je kneginja Jelisaveta koja se i dalje seća kako je sa kučetom u krilu vozom zauvek napustila svoju kuću. Tog dana srušio se svet kakav je poznavala. Srušio se i svet jedne velike države. U njenu kuću ušli su neki drugi ljudi. Jeli su iz njenih tanjira, spavali na njihovim jastucima. I tako 73godine...

Crnogorska zastava na jarbolu čuvene Vile Crnogorka i znak da je konzulat i dalje nekoliko metara niže podsećaju da će još sačekati sa konačnim useljenjem u kuću.

Sve će Crnogorci izneti. Nameštaj joj se ionako ne dopada. Ni zavese, "kao dim su". U ovoj vili kao da vidite sudbinu jedne zemlje. Sravnjena po nalogu Edvarda Kardelja, najbližeg Titovog saradnika i prepravljena za njegove potrebe.

U "američkom stilu", na 850 kvadrata... Teško da ima bilo kakvog traga komunizmu, ili tome da svako uzme koliko mu treba.

- Još nisam svesna da je ovo moja kuća. Ja sam skitnica. Nikad ništa svoje nisam imala. Navikla sam tako. Nisam materijalista pošto sam izgubila svoj dom kad sam imala četiri i po godine. Odrasla sam u izgnanstvu i nemam osećaj da mi bilo šta pripada. Osim mog tela, nemam ništa drugo u životu. Sve je iznajmljeno od kosmosa, to je moja filozofija. Ali znam da je istina pobedila. I znam da mi je samo to važno.

Kneginja Jelisavet prvo je ispričala anegdotu u kojoj joj je konzul rekao kako ne može da ide na sprat, ali i njen prkosni karađorđevski odgovor: "Vi ste sada u mojoj kući. Sigurno ne možete da mi naređujete".

- Tata je bio uplašen da bi Staljin ponovo ratovao, pa se preselio u Pariz, a mene su poslali u internat u Engleskoj, što je bila katastrofa. Grozno mesto, kao iz romana Oliver Tvist. Bila sam jedina strankinja tamo. Imali smo pravo jednom nedeljno da se kupamo, da jednom u tri nedelje peremo kosu, a iste gaće nosile su se nedelju dana. Kad sam odlazila iz škole, nacrtala sam grafit protiv profesorke koja me je stalno maltretirala. Svaki dan sam bila kažnjavana za nešto - počinje razgovor Jelisaveta.

Svog prvog muža, Hauarda Oksemberga, srela je u Austriji. Kaže da nije bila zaljubljena u njega kada je pitao da li hoće da ode s njim u Ameriku.

- To je oduvek bio moj san, pošto je to za mene bila zemlja slobode. U Evropi, ljudi iz okruženja su znali ko sam, ali to je bila šala za njih, više prilika da me maltretiraju, da mi govore da me u toj mojoj zemlji baš i ne vole. Odlučila sam da odem, da pokrenem novi život. Što je bila katastrofa za oca. Jadan otac.

- Nismo razrešili nijednu dilemu prošlosti. Zašto? Zato što su političari lagali ili što smo prihvatili komunizam? Mislim da je u pitanju kombinacija. Samo hrabri ljudi imaju želju da potraže istinu. Ljudi su uglavnom ovce. Ja sam ovan, ali nisam ovca - kaže žena koju je Olja Ivanjicki nazvala Karađorđem bez brkova.

- Ne volim reč polako. To je najomiljenija srpska reč. Polako. Nemam želju, nemam vremena, to je naš mentalitet. Ja poludim kad mi neko kaže da će učiniti nešto, a nema ga danima. Valjda sam navikla na drugačije kad sam živela u Americi, tamo se sve radi odmah, nema polako... Mi imamo ideju da nešto promenimo, ali lično nećemo. Dopada mi se ta ideja da se menjamo, i najavljene promene, ali ja verujem samo kada vidim efekat. Nemam tu veru unapred. Predugo prolazimo kroz tranziciju, ali to je sve zbog tog 'polako'. Svi koji žive u istoj zgradi mogli bi da je čiste, ali komunisti su rekli da sve pripada svima, ali i nikome. Pošto sam htela da čistim saksije ispred škole Drinka Pavlović, pitala sam ih da zalivaju cveće. Rečeno mi je to nije naše, pripadaju gradu. A čiji je grad? Takav mentalitet je užas. Ne treba da zaboravimo da ljudi koji su u vladi ili su deca ili unuci komunista. I sve je bazirano na imovini, pošto svi žive na tuđem, u tuđoj kući. Nisu hteli da vraćaju tuđe, i to što je kuća vraćena mom bratu i meni, važan je korak. Nadam se da će sad svakome kome je nešto oduzeto, biti vraćeno - kaže kneginja.

Princeza Jelisaveta pričala je i o svojoj vezi sa slavnim holivudskim glumcem Ričardom Bartonom.

- Bili smo vereni kratko. On je bio jako simpatičan i briljantan glumac, ali je bio pijanac. On bi mogao celu flašu džina ili bilo čega sam da popije, a meni je to odvratno, skoro da ni ne pijem. On je hteo da se oženi princezom, a ja sam htela da budem glumica u Holivudu. I rekla sam, zašto ne. To je interesantna kombinacija, ali nisam bila zaljubljena uopšte. Bio je komunikativan i simpatičan dok nije bio pijan, ali malo po malo, shvatila sam da nije moguće živeti na taj način. U jednom trenutku sam odlučila da pozovem bolnicu i smestim ga na lečenje, U Švajcarskoj. Bio je jako besan, ali sam ga ostavila tamo i rekla mu ćao. I to je to. Još jedna avantura - kaže ona.

Najveća ljubav je verovatno bio treći suprug, Manuel Uljou Elijas jer sam ga upoznala odavno. Sa distance sam ga mnogo volela, ali kad smo se venčali potpuno se promenio. Postao je vrlo strog, hteo je sve da kontroliše. Sve do tog dana što sam radila ili rekla bilo je briljantno, i sve što sam nosila je bilo lepo. Sledećeg dana bilo je zašto ovo, zašto ono... Pitala sam se ko je taj čovek. Ja sam baš pobegla od toga.

Svedok događaja srpske istorije, gotovo jedini, danas je kneginja Jelisaveta koja se i dalje seća kako je sa kučetom u krilu vozom zauvek napustila svoju kuću. Tog dana srušio se svet kakav je poznavala. Srušio se i svet jedne velike države. U njenu kuću ušli su neki drugi ljudi. Jeli su iz njenih tanjira, spavali na njihovim jastucima. I tako 73godine...

Da li joj je njeno prezime teret danas. Kaže da jeste, ali u pozitivnom smislu.

- Kad sam bila mala uopšte nije bilo pozitivno. Maltretirali su me stalno, misleći da je glupo imati titulu, pošto više ništa ne predstavlja. Vi ste niko, nigde... Nije bilo lako. Ljudi su govorili loše o mom ocu, morala sam stalno da ga branim. I misija mi je bila da se vratim i ovde da ga baš branim, i menjam istoriju za ljude koji ne znaju. Oni nisu krivi što su ih učili drugačije. Malo po malo, ljudi sada imaju mogućnost da znaju istinu, samo ako imaju volju da znaju. Mnogi imaju, vi mladi ljudi imate i to je po meni najvažnije kad mladi ljudi odluče da budu nezavisni i misle svojom glavom", kaže princeza od Jugoslavije, kako je naziva engleska strana Vikipedije.

Prošlost je nešto čega nikad neće moći da se oslobodi. "Bilo je teško kad sam bila izbačena sa dvora, iz zemlje, pošto sam bila jako omiljena beba, kao najmlađa i prva ženska beba u porodici. I odjednom vas teraju... mislila sam, to znači da me više ne vole. Bilo mi je sve to jako tužno. Imala sam samo pet godina... Kad smo bili u zatvoru u Južnoj Africi, u Keniji, u koji su nas stavili Englezi odmah po dolasku, pitala sam se zašto me više ne vole. Zašto sam odjednom neprijatelj. Niko ne razmišlja da dete može da ima takav osećaj. Do danas sam na spisku onih koji treba da budu rehabilitovani. Nadam se da će se dogoditi krajem jula. I moj pokojni brat Nikola, i Aleksandar, brat koji živi u Parizu. Svi moramo da budemo rehabilitovati, što je jako smešno. Vi imate priliku da me upoznate danas dok sam još uvek kriminalac".

Među tim sećanjima, najbitnije je ono koje joj je predodredilo život, sećanje na oca. U uniformi, pre zatvora, pre nego što je postao progonjen.

- Pamtim ga kao velikog državnika, omiljenog. Odlučnog, pouzdanog i iskrenog. Pre svega inteligentnog, kako ga sa žarom opisuje. "Otac je bio jaka ličnost, veliki intelektualac. Govorio je sedam jezika, bio je jako popularan u Parizu i Londonu i imao je jako puno prijatelja. Obožavao je umetnost, možda znate on je kreirao Muzej Kneza Pavla, zbirku koja je sad u muzeju u podrumu, i u Belom dvoru, gde je druga zbirka. To su stari slikari, a moderni su bili u muzeju. Pamtim njega kao državnika kad sam imala tri i po godine. Pamtim dan kad sam se slikala s njim. On je bio u uniformi, i ja sam bila toliko ponosna. Jako stroga pored njega. Znala sam ko je on i taj trenutak bio je veliki za mene, da sedim pored njega. Kako sam bila ponosna, pamtim do danas. Da budem u njegovom društvu, bilo je to fenomenalno za mene", kaže, i što je regresija sećanja veća, tako se sve češće briše oko očiju.

Dolazimo do najtežeg momenta, dana koji je prognao njenu porodicu, a zemlju odveo na neki drugi put. 27. mart 1941. Knez Pavle ima četiri sata da spakuje porodicu i spase je sudbine Romanovih. Kneginja to pamti na svoj način.

- Sećam se da sam čula viku, gledala ljude koji su trčali kroz hodnik, plakali. Bila je strašna buka, i jedan moj brat me je uzeo u krilo i čitao mi bajku o Crvenoj aždaji da ne bih čula šta se dešava. Ne znam šta su sve poneli, ne znam... Znam da se jedan policajac vraćao u Beli dvor da nađe mog psa, kojeg smo zaboravili. Hvala bogu da su ga našli. Voz je krenuo u 23:00 sata u Grčku. Dobro je što smo tada izašli, jer bi nas verovatno streljali da nismo. Čudan život - kaže značajno, i opet kao da pita.

Otac joj nikad nije pričao više o tom danu. Mislio je da je to opterećenje za decu. Princeza kaže da joj je žao jer je od njega htela svašta da nauči.

- Bila je to tragedija za oca, on se osetio ne krivim, nego odgovornim. Bio je besan na naše generale koji su bili toliko glupi da organizuju taj puč. On tada nije znao da su Englezi stajali iza svega, da su platili i koliko su platili. Za njega, Englezi su bili prijatelji. On je bio na Oksford univerzitetu, Vojvoda od Kenta, njegov zet, bio mu je zaista veliki prijatelj, a i poznavao je kralja, pošto je bio kum na njegovom venčanju. Nije verovao da bi Englezi mogli da nas izdaju i čak nije dozvoljavao da se prisluškuju. Baš je verovao do kraja da su naši prijatelji. Za to je bio naivan, sigurno. Da je to znao, sve bi, mislim, bilo drugačije. Još mu je teže bilo kad su nas odmah po dolasku u Keniju Englezi stavili u zatvor. Mislim da to do kraja života nije mogao da prihvati.

Kneginja Jelisaveta i njena braća imali su priliku da gledaju kako život jednog velikog čoveka postaje senka. Zabrinut, zamišljen, razočaran. I nikad više spokojan.

U tim prvim godinama u zatvoru, bez kontakta sa spoljnim svetom, bez mogućnosti da se brani, objašnjava, promeni tok istorije. Da učini bilo šta za sebe, a kamoli za svoj narod koji je vodio svoju bitku za opstanak.

- Oca je to potpuno uništilo, ponizilo. On je hteo da nas spasi rata, mislio je da, ako čekamo još tri nedelje, Englezi bi nam dali oružje, a oni nisu imali želju za to. Od Hitlera je uspeo da izvuče ono što nisu drugi mogli, ali posle puča... Još surovije je bilo to što nije mogao da kontaktira bilo koga, da objasni šta se dogodilo. Bio je jako nervozan zbog braće, plašio se da im se nešto ne dogodi, imali su 16 i 12 godina. Nije mogao ni da čita, on, čovek koji je non-stop čitao. Bez telefona, bez lekara, crkve, ičega. To je jako teško, odjednom, vi ste u Belom dvoru, vi ste šef države, drugi dan ste u zatvoru. Nije prvi put u istoriji, ali to je bilo za njega katastrofa.

Dvoipogodišnji zatvor popustio je u Južnoj Africi, ali se ta prividna sloboda okončala 1948. godine, kada je mala kneginja sa majkom otišla prvo u Grčku, a onda u Švajcarsku. Knez Pavle je stigao nekoliko meseci kasnije, na okupljanje u Ženevi. "Tamo je jedina škola koju sam volela".

Kompletan intervju pročitajte u Nedeljniku.

(Telegraf.rs)