"Operacija cenzura" kao deo hajke na Vladu Srbije!

Ištvan Kaić, saradnik Instituta za javnu politiku u "Politici", bez dlake na jeziku otvoreno govori "Operaciji cenzura" koja je, kako tvrdi deo hajke na Vladu Srbije.

Preporučujemo

Prenosimo vam deo njegovog teksta i tvrdnji:

"Pitanje cenzure u medijima danas služi da bi se na sve moguće načine izbeglo pitanje profesionalnosti novinara, da bi se neodgovorna novinarska praksa pošto-poto očuvala i izuzela iz procesa reforme društva. Svako novinarstvo koje ima za predmet da kritikuje proces reformi, a samo nastoji da oko sebe podigne zid izolacije, ne spada uopšte u novinarstvo. Budući da su procesi reformi medija uzeli maha i uslovili da površinski napon po izolaciju postane kritičan, zid se najednom pretvorio u mehur od sapunice. Zato je neophodno bilo preduzeti mere drastičnije nego ikada ranije, a pod plaštom što većeg širenja medijskog projekta postojanja cenzure.

Pojačana ugroženost dosadašnjeg načina rada u novinarstvu dovela je do još veće ekstremizacije medija koji su se u tom smislu osetili prozvanim. U jednom trenutku postalo je osetno deficitarno i neplodno pričati napamet o cenzuri samo u tamo nekim drugim medijima i čitavu žalopojku svesti na sopstvena iskustva iz prethodnog političkog perioda. Sa praznih priča prešlo se na aktivnu fabrikaciju neistina i poluistina i to, tehnički gledano, na sledeći način.

Neki medij objavi, prenese sa društvenih mreža, ili sam kreira informaciju sumnjive verodostojnosti – obično u vezi sa nekim službenikomvlade ili partijskim članom kako bi ga optužio, ili pak s nekim iz nevladinog sektora kako bi ga prikazao kao žrtvu državnog terora. Zatim se isti medij požali zašto neko nije ili je vrlo malo medija, koji to nisu učinili iz pristojnosti prema profesiji, prenelo tu iskonstruisanu i jasno tendencioznu informaciju, samo da bi na osnovu toga dobio "argument” da ih napadne i optuži za cenzuru. Oni mediji, pak, koji su sa zadovoljstvom preneli isfabrikovanu laž ili poluistinu – a koji druge istovremeno optužuju za puko prenošenje „nekritičkih” agencijskih vesti – ili intelektualci koji svoju građu crpe iz upravo takvih medija, dobijaju time i bonus temu da spekulišu o razlozima zašto vest nije mogla da se probije do nekih drugih. Tako se početna "vest” pretvara u sasvim nešto drugo, dobija svoj spiralni životni ciklus i kao grudva snega počinje da se kotrlja i eksploatiše zajedno s nizom ostalih, na sličan način nastalih slučajeva.

Pošto je svaki takav prilog, gotovo po pravilu, usmeren protiv aktuelne vlasti i države, njegovo neobjavljivanje u nekom drugom mediju postaje jedini bitan fakt, pa se svaki mogući razlog zbog kojeg nije prenet uliva u "dokaz” da iza svega stoji vlast koja sprovodi cenzuru, ili je makar odgovorna za redakcijsku, "meku”, autocenzuru. Kako se jasno vidi, ovde značenje reči autocenzura smera da potpuno poklopi i unapred spreči pitanje autonomnosti odluke urednika i uređivačke politike medija, s ciljem da se čitav sadržaj i neprofesionalni kvalitet priloga smetne s uma. Na ovaj način se danas, eksproprijacijom sećanja na vreme devedesetih, stvara lažna slika o nekakvim malim i nejakim, ali "slobodnim” demokratskim glasilima, portalima i blogovima koji se bore protiv zle sile države i njenog autoritarnog vladara.

Drugi vid diverzije je još agresivniji i ne zaustavlja se samo na fabrikaciji priloga, već fabrikuje i čitav "cenzorski” slučaj oko njega i to tako što se prilog prvo pojavi, da bi se zatim proglasio njegov misteriozan nestanak sa sajta koji ga je objavio. Tako napad postaje manje zavisan od reakcije drugih medija jer se osnovana sumnja za cenzuru sada drži u sopstvenim rukama i njome manipuliše. "misteriozni nestanak” više je vezan za već podgrejanu atmosferu cenzure u javnosti koju vlasti navodno vrše, te je dovoljno da prilog nestane iz "tehničkih razloga” da bi se ipak stvorio efekat podjednak onome kao kad bi ga neko pod nalogom vlasti namerno uklonio. Nakon toga prilog se stihijski širi i bez posebne koordinacije biva postovan širom interneta sa etiketom "cenzurisani tekst”, čime postaje „najdirektniji dokaz” da vlasti gube bitku sa sajber-zajednicom. Opasnost ovih diverzija leži upravo u tome što ne moraju biti do kraja nužno ni isplanirane, niti naročito organizovane i sinhronizovane, budući da već postoji dobar deo medijske i veb-logistike koji je u identičnom raspoloženju i jedva čeka da se nadoveže. Štaviše, njihov efekat je utoliko veći ukoliko više ljudi bez razmišljanja zaista iskreno poveruje da je reč o prilogu koji je cenzurisala vlast i pod tim utiskom doprinese njegovom širenju, deleći ga na društvenim mrežama.

Ova stihija konačno biva isprofilisana kao hajka na Vladu Srbije, na tzv. diktatorski režim jer je rulja ubeđena da raspolaže nepobitnim argumentima za njegovu smenu. Pošto je najmanje bitan sadržaj priloga, a isti nema ništa drugo za cilj nego funkcionalnu demonstraciju "cenzure”, u hajku su pozvane da se uključe ideološki potpuno nespojive grupacije koje u ovoj akciji i za ove potrebe postaju jedne drugima partneri i pomagači u obostranoj koristi. U tom širokom frontu, zakleti „građanisti” teže tome da se aktuelnoj vladi naruši međunarodni ugled i da zbog navodne cenzure bude proglašena nedemokratskom. Tako se pokušava stvoriti uverenje da vlada nema kredibilitet da vodi pregovore za priključenje EU, i da bi za završetak tog posla morala biti izabrana neka druga, podobnija vlast. Okorelim "nacionalistima”, takođe, odgovara odugovlačenje, sabotaža i konačno potpuni prekid pregovora uz identičan cilj rušenja vlade. I za jedne i za druge imperativno je, dakle, da ova vlada mora pasti, a nakon toga će opet svako na svoju stranu.

U besprizornoj političkoj borbi, manipulacija pojmom cenzure pokazala se višestruko podobnim sredstvom za stvaranje simulakruma, jer se metodom ne baš naročito slobodnih asocijacija idealno uklapa u instrument ministra informisanja sa kraja devedesetih, koji je danas na čelu vlasti. Na delu je neka vrsta savršene osvete zbog karaktera njegove prošlosti, sa takođe jasnom agitatorskom primesom – potreba za emotivnim namirenjem ponovo treba da pređe preko grbače i strpljenja svih građana Srbije. Ono što se smatra da pojedinim grupama svojevremeno nije pošlo za rukom zbog nesprovođenja zakona o lustraciji, sada pokušava da se nadoknadi u formi veoma sličnoj Bodrijarovom savršenom zločinu.

Ipak, većina diverzija vraća se kao bumerang nazad onima koji su ih lansirali, što marginu razgaljuje još više, terajući je da bude ekstremnija i da sve manje bira sredstva za postizanje cilja. Prikazaćemo najrelevantnije epizode ove progresije zajedno sa njihovim učesnicima; od prvog čvorišta koje čine diverzije uglavnom prvog tipa, tj. slučajevi Vučićevog venčanja, prestanka emitovanja radio emisije "Mentalno razgibavanje“ na B92, ćerke guvernera NBS Jorgovanke Tabaković, novinarke sajta Balkanist, i sve vezano za epizodu "Feketić“, pa preko stalnog medijskog podgrevanja atmosfere u javnosti i slučaja "Škoro“, zaključno sa drugim čvorištem u kojem preovlađuju diverzije drugog tipa, tj. slučajevima „uklonjenih“ tekstova za vreme trajanja vanredne situacije zbog poplava".

Čitav tekst pročitajte OVDE!

(Telegraf.rs)