Vuk Drašković piše za Telegraf o 9. martu: Nemate vi suzavca koliko Srbija ima suza!

Živi, kažu, samo ono što ne može da umre u čovekovom sećanju.

Kao da se to zbiva ovoga časa, vidim opšti napad oružane sile na goloruki narod na Trgu republike. Kao opruga, koja se sabija, ljudi uzmiču, gaze jedni druge. Sa balkona Narodnog pozorišta, tada komandujem JURIŠ i opruga se odapinje u suprotnom smeru...

Na Trgu sam, sa otetim policijskim pendrekom u ruci, a ne znam šta će mi. Sa motkom u ruci, jedna devojka juri policajca bez kape, a seljak neki, sav mokar od mlazeva vodenog topa, trči Trgom i pita gde mu je kapa. Mladić se hrve sa policijskim vučjakom, koji mu kidiše na grlo... na asfaltu posrće konj i policajac pada sa njega...momak kao od brega odvaljen, trlja oči i psuje: "Majku vam komunističku, nemate vi suzavca koliko Srbija ima suza...!“

Pred Skupštinom, grupica demonstranata gvozdenim šipkama kreće na razoružanog policajca priteranog uza zid. „Ne“, galamim i on, gologlav, beži prema parku. Neko mi javlja: Sad su ubili jednog dečka (Branivoja Milinovića). Javljaju mi da je ubijen i jedan policajac (Nedeljko Kosović). Javljaju mi i da naše pred TV-Bastiljom čekaju mitraljezi...

Sećam se toga i mnogo čega još dramatičnog što se dogodilo 9. marta `91. Svog hapšenja i odvođenja u zatvor, kad su tenkovi komunističke vojske, okupirali Beograd i ugasili pobunu (samo privremeno) ne želim ni da se sećam.

Toga, istorijskog i nezaboravnog 9. marta, jedna Srbija, iako tada manjinska, zatražila je Evropu i mir, rekla je hrabro ne ratu i ubijanju Jugoslavije. Devet narednih godina, ta Srbija se uvećavala, kao grudva snega otisnuta niz strminu, i narasla u lavinu koja je zatrpala Slobodana Miloševića. To nije moja zasluga. To je zasluga onih stotina hiljada najboljih i najhrabrijih, o koje se Srbija njihove pobede, ova Srbija, najteže ogrešila. Ni taj greh nije moj.