Slučaj kakav se ne pamti: Đak u Kruševcu pucao u profesora zbog ocene, pa pokušao samoubistvo

Centar Kruševca sa Spomenikom kosovskim junacima u središtu fotografije. Foto:Telegraf

Profesor fizike u VII beogradskoj gimnaziji ošamario je tokom časa jednu pa drugu učenicu drugog razreda naočigled ostalih đaka koji su odmah reagovali i pokušali da zaštite drugarice, od kojih je jedan udario profesora. Bivšeg profesora gimnazije i ekonomske škole u Kovinu proteklog vikenda pretukla je grupa mladića, njegovih nekadašnjih učenika, a dok je trpeo udarce, nesrećni mladi čovek čuo je povike „E, profesore...“.

Preporučujemo

Učenik drugog razreda Tehničke škole u Mladenovcu na času je ošamario profesorku Osnova elektrotehnike. Jedan učenik Kruševačke gimnazije, za vreme časa, pucao je na svog profesora, pa posle zločina pobegao i pokušao da izvrši samoubistvo. U XIV beogradskoj gimnaziji učenik je dva puta gađao nastavnicu, a kada se požalila direktorki, ova joj je rekla: „Nije te pogodio, šta se žališ?“. Učenik je udarao profesora po slepoočnici i vikao: „Je*aću ti majku, razbiću te“.

Sve su ovo vesti koje proteklih godina čitamo u medijima, i svakih nekoliko meseci novi skandal iz obrazovnih institucija zatrese našu javnost. Toliko često se to dešava da smo već sasvim oguglali. Nastavnici i profesori više nemaju nikakav autoritet, podriven je zahvaljujući „brižnim“ roditeljima i nekontrolisanim globalnim društvenim procesima usled kojih se ovakve stvari dešavaju na svim meridijanima. Ali nismo fer: među ove kratke vesti nasumično probrane iz medijskih naslova, podmetnuli smo vam jednu koja se nije odigrala poslednjih godina, jednu koja se zapravo odigrala dalekog juna 1930. godine. Možete li pogoditi koja vest je u pitanju? Pomoći ćemo vam: ona ubedljivo najgora.

Učenice bacaju cveće pred Vukov spomenik prilikom njegovog otkrivanja 1937. godine. Foto: "Vreme", 8. novembar 1937. godine, br. 5680/unilib.rs

Čitamo 4. juna 1930. u beogradskom dnevnom listu „Vreme“ ono što se prethodnog dana odigralo u Kruševačkoj gimnaziji: „Danas u podne, za vreme petog časa u ovdašnjoj gimnaziji, odigrao se jedan događaj koji verovatno nije do sada zabeležen u analima nijedne gimnazije. Na času francuskog jezika g. Radmila Perovića, suplenta gimnazije, kome je prisustvovao i razredni starešina g. Živko Jevtić, radi ispitivanja slabih učenika iz francuskog jezika, đak Momčilo Jovanović, sin učiteljske porodice iz okoline Kruševca, nekoliko puta se obratio svome nastavniku s molbom da popravi ocenu. Nastavnik je međutim odbio da ga prozove izjavivši da on vodi o Jovanoviću računa i da će ga prozvati kad on bude hteo.

U tom momentu đak je nekako osorno pogledao nastavnika i g. Perović, videći to, uzvratio mu je takođe oštrim pogledom i pitanjem zašto ga tako osorno gleda, a zatim mu je naredio da sedi na svom mestu. Ali Jovanović, koji se nalazio u poslednjoj klupi, izleteo je iz nje i došavši blizu do profesora sa neverovatnom brzinom potegao je iz džepa revolver i naperio ga na g. Perovića koji je stajao iza katedre.

Zahvaljujući svojoj prisebnosti g. Perović je uspeo da se skloni ispod katedre, i u tome je revolver okinuo, te je metak udario g. Perovića u desnu ruku, koja je nad katedrom virila. Jovanović je pokušao da puca i po drugi put, ali mu se metak zaglavio u cevi i tako je njegova namera bila osujećena.“

Nastavniku je metak prošao „s unutrašnje strane kraj leve mišice, i zario se zid napravivši veću rupu“, a mlađani Momčilo je utekao s mesta zločina nakon što mu je rođeni brat Ratko uz pomoć razrednog oteo pištolj. Na Bagdali je sebi u nekom žbunju pokušao da preseče vene, a direktor gimnazije g. Ljuba Matić je izjavio: „Otkako sam nastavnik, evo već 30 godina, ovakav slučaj ne pamtim. Jovanović je prema svojim nastavnicima bio mladić osorne prirode i često je s njima dolazio u sukob“; ukazujući na to da je Momčilo imao loše ocene iz svih predmeta, dok je njegov brat Ratko “vrlo vredan i dobar“, g. Matić je zaključio: „Ovaj me slučaj, pravo da vam kažem, zgranjava“.

Slovenačka deca u partizanskoj školi kod Kočevja 1944. godine sa lepim stihovima na tabli. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

No već istoga dana mogli su novinari čuti i drugu stranu priče: onu Momčilovih drugova. Kakav je bio đački ugao? Iako tek uzgred pomenuti u tom broju „Vremena“, oni su već dali naslutiti da „matorci“ ne govore celu i potpunu istinu i da profesor nije baš takvo nevinašce kakvim se predstavlja. No već smo sutradan u tekstu pod naslovom „27 učenika 8 razreda tereti profesora g. Perovića“ mogli pročitati da su učenici zapravo molili svog razrednog starešinu g. Jevtića da im pročita ocene iz francuskog jer g. Perović to nije hteo da uradi; na tome su insistirali „u toliko više, jer su na poslednjem pismenom ispitu iz francuskog jezika svi dobili slabe ocene sem trojice koji su imali sumnjive ocene“.

A da bi uverili svog razrednog u nepravednost kolege, tražili su da lično prisustvuje ispitivanju na prvom narednom času kako bi sam video da njihovo znanje odstupa od ocena u dnevniku. Perović je rešio da ispita samo četiri učenika, da ne bi izgubio ceo čas. Kako Momčilo nije bio među prozvanima, po rečima đaka je ustao i pitao: „Gospodine, hoću li i ja da govorim još koji put?“ na šta je ovaj rekao: „Sedi dole, ako te prozovem govorićeš, ako pak ne, to je moja stvar.“ Momčilo je seo i počeo oštro da gleda profesora, koji je na to planuo, skočio sa katedre i viknuo: „Šta me gledaš tako?“ Nakon toga se desilo ono što se desilo, a njegovi drugovi su priznavali da je Jovanović bio mladić razdražljive prirode.

Tog smo dana takođe saznali i da je od đaka omraženi g. Perović posle revolverašenja ustao i došao do izlaza, pretio učenicima i psovao ih u toj meri da su drugi profesori morali tražiti od njega da „bira izraze“. To je u skladu sa onim što su đaci kasnije pričali tokom suđenja, naime, da ih je Perović nazivao idiotima, magarcima, i tome slično. Interesantno je spomenuti i glasinu po kojoj je dan pre incidenta nekoliko učenika osmog razreda planiralo napad na Perovića zato što nisu mogli da maturiraju usled slabih ocena koje im je dao. Nastale su iz toga dve verzije ovog nemilog događaja: po prvoj, momke je njihov kolega ubedio da to ne čine, a po drugoj, Momčilo je bio izabran da izvrši „atentat“

Škola pod vedrim nebom 1941. godine za vreme Užičke republike. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Suđenje mladom Jovanoviću odigralo se već sredinom septembra i bilo je vrlo zanimljivo i sadržajno. Saznalo se, naime, da je optuženom rođena majka dala revolver jer se žalio da ga na putu od škole do kuće napadaju psi (mila majko! na koga li je Momčilo bio tako lud?); ovo je potvrdio i otac učitelj, inače „vrlo ugledan i poštovan građanin“, koji je takođe posvedočio i da mu se sin žalio na profesora francuskog koji nije hteo da ga ispita uprkos molbama i malog i njega, oca, lično. Seljaci iz sela Kukljina (gde je, gle čuda, stariji Jovanović bio učitelj) potvrdili su priču o psima, dok su Momčilovi drugovi (ceo razred je izbačen iz školskog sistema zbog „zavere“) svi listom svedočili u njegovu korist a protiv strogog profesora, optužujući ga da ocene deli prema ličnim simpatijama ili antipatijama, i optužujući ga da im je on sam „pretio da će poneti revolver“.

Prava bomba bilo je svedočenje direktora gimnazije u Čačku g. Vojinovića i lekara dr Teodosijevića, koji su izjavili da je Perović 1922. godine kao đak te gimnazije naoružan učestvovao u štrajku protiv dr Teodosijevića, koji je tako bio prinuđen da podnese ostavku. Tvrdili su da je Perović bio nervozan učenik, „predestiniran da kao nastavnik pokaže svoje rđave osobine“. Tokom pauze drugog dana suđenja Momčilo majka je, naravno, prilikom susreta sa sinom u hodniku morala pasti u nesvest i biti prenesena u bolnicu.

G. Perović je negirao sva svedočenja. „Izjavio je da se iz iskaza svedoka, većinom kolega optuženog Momčila, vidi, da su oni na strani svog druga; ali se vidi i to da još nisu zreli i da ne mogu odeliti istinu od svog instinkta. Po sredi je, dalje, i netrpeljivost đaka prema profesorima, jer oni teško podnose disciplinu, koja je osnov škole. Žali što je u nekim iskazima došla do izraza i staleška podvojenost“; ovo poslednje posebno je zanimljivo jer možda implicira da su svi ti đaci bili iz dobrostojećih lokalnih „dinastija“, za razliku od svog „niskorođenog“ profesora. Hteo je, veli, da povuče tužbu protiv pustahije Momčila, ali kad je video držanje oca njegovog i advokata, kad je video nameru da se krivica na njega svali, odustao je od te čovekoljubive namere.

Tokom međuratnog perioda suđenja za poznate zločine privlačila su mnogo sveta koji je želeo da im lično prisustvuje. Ovde vidimo masu koja se tiska pred zgradom Prvostepenog suda u Beogradu, čekajući izricanje presude žandarmu Đorđu Živaljeviću koji je 3. septembra 1930. godine svirepo silovao i ubio Danicu Milenković. Foto: Digitalna.nb.rs/Arhiva/Politika

Takođe je pobijao i iskaze g. Vojinovića i dr Teodosijevića, dok je njegov prvi zastupnik g. Branko Dimitrijević tokom svog govora najavio zasebnu tužbu protiv njih zbog svega izrečenog. Zatim je govorio drugi zastupnik privatnog tužioca, beogradski advokat g. Đorđe Stuparević, koji je tražio najstrožiju kaznu za pokušaj ubistva s predumišljajem. On je bio interesantniji jer se bavio opštim stvarima, a relevantnost njegovih reči skoro pa vek docnije prilično nas je nasmejala, pošto neke stvari i nismo baš očekivali. Naime, g. Stuparević je govorio preko jednog sata i za to vreme ukazivao na „mentalitet današnjih đaka koji se više interesuju za futbal i filmske glumce, nego za rad u školi“, sve „osvrćući se neprestano na socijalnu stranu života naše omladine“. Na kraju je neočekivano obavestio sud da je njegov klijent odlučio da ipak povuče privatnu tužbu i potraživanje materijalne odgovornosti.

Prvi branilac g. Radojko Aleksić izjavio je da „nastavnici nisu sposobni da omladinu vaspitaju u dobrom duhu“; drugi branilac g. Bata Knežević je citirao tvrdnju dr Teodosijevića da je Perović „jedan buntovnik i neurastenik“, tražeći „da se pretres odloži i Perović uputi u bolnicu na posmatranje, što je u sali izazvalo buran smeh“; petoro branilaca je imao Momčilo, i svih petoro je tražilo da, ako ga sud i osudi, da ga osudi uslovno.

Međutim, 18. septembra Kruševački prvostepeni sud osudio je Momčila Jovanovića na godinu dana strogog zatvora zbog „dela hotimičnog pokušaja ubistva bez predumišljaja“, a za olakšavajuću okolnost mu je uzeto dobro vladanje i kajanje koje se vidi iz pokušaja samoubistva. Teza, da je postojala đačka zavera te da je Jovanović bio izabran da je sprovede u delo, odbačena je kao neutemeljena. Roditelji su se zato nadali da će Ministarstvo prosvete poništiti odluku o isključivanju njihove dece iz srednjih škola Jugoslavije. Ishod nismo uspeli da otkrijemo, ali verujemo da su vraćeni.

VIDEO: Učenik gađa flašom starog profesora pa viče "Nisam ja, nisam ja"

(P. L.)