Šta piše u srpskom proročanstvu o Americi, objavljenom novembra 1866. godine?

Kapitol hil se ogleda na vodi. Foto: Tanjug/AP

Da li ste znali da su Srbi nekada ime glavnog grada Sjedinjenih Američkih Država pravilno pisali „Uašington“? Mi nismo. Bili smo svesni, naravno, da smo pre Drugog svetskog rata koristili prisvojni pridev „amerikanski“ umesto današnjeg „američki“, ali za „Uašington“ nismo znali.

Otkrili smo to slučajno, čitajući „Beogradske ilustrovane novine“ koje su u Kneževini Srbiji izlazile pre jednog i po stoleća. Konkretno, u tekstu objavljenom pod naslovom „Uašington“, u broju 22 koji je izašao dana 16. novembra 1866. godine po starom kalendaru, godinu i po dana nakon što je završen Američki građanski rat.

Pored tog, postoji tu pregršt drugih zanimljivih pojmova koji su, nažalost, danas neuobičajeni i retko u upotrebi, ako se uopšte i koriste; ponajmanje tu mislimo na termin „prezident“ kojeg je potpuno smenio „predsednik“, koji je u ono doba korišćen ali u smislu „predsedavajućeg“ (recimo, postojala je institucija predsednika opštine).

Predsednička palata u Vašingtonu nakon što su je Britanci spalili 24. avgusta 1814. godine, posle Bitke kod Blejdensburga u okviru Rata iz 1812. Kolokvijalno su je već počeli nazivati Belom kućom, ali je tek predsednik Teodor Ruzvel to ozvaničio 1901. Foto: Wikimedia Commons/George Munger/whitehouseresearch.org

Posebno je interesantan opis ondašnjeg Uašingtona, koji, razume se, prirodno odstupa od metropole koja postoji danas — i to dramatično odstupa. „Grdno selo“ (što znači: veliko selo), kako ga je nazvao ondašnji autor, danas je velegrad (mada ima onih koji će reći da je i dalje „selo“, u senci Njujorka, Los Anđelesa, Filadelfije, Bostona). Konačno, interesantno je predviđanje buduće globalne uloge Sjedinjenih Država.

Taj tekst ćemo vam, po običaju, preneti u integralnoj verziji. Pošto smo iz jednog nedavnog iskustva shvatili da ima onih kojima nije jasno da stare tekstove prenosimo baš onako kako su napisani, istovetno u zarez, sada moramo da naglasimo: prvo, ako vidite gramatičku grešku, znajte da to tada nije bila greška, a drugo, ako naletite na „hrvatske“ reči poput „gostionice“ i „dućana“, znajte da su to srpske reči koje smo neznano zašto odbacili (u nešto starijem obliku, Srbi su gostionicu nazivali i „gostiona“).

Nema sumnje da će najpažljiviji čitalac takođe primetiti da autor ovog teksta iz „Beogradskih ilustrovanih novina“ zvaničnu rezidenciju „prezidenta“ Amerike stavlja pod navodnike, pa piše: „bela kuća“. To nije slučajno, i zapravo je savršeno prikladno ondašnjem stanju: Bela kuća se u vreme pisanja ovog članka zvanično nazivala „Izvršna palata“ (eng. Executive Mansion) dok je današnji naziv korišćen kolokvijalno, i tek ga je „prezident“ Teodor Ruzvelt 1901. godine pretvorio u zvanični.

Pogled na grad Vašington 1871. godine, sa Kapitolom u prvom planu. Foto: Wikimedia Commons/loc.gov

Tekst glasi ovako:

„Kad su slobodne Severno Amerikanske države birale mesto za svoje pojedine prestolnice, onda su najviše motrile na to, da te budu u sredini pojedinih država, i time učiniše, da su manji gradovi postali prestolnice.

Tako je bilo i sa celim savezom amerikanskim. Mesto, gde je savezna prestolnica, pre nego što su prisajužene misisipske oblasti, bilo je odprilike u sredini saveznih država i pri svemu tome taj novi grad, makar da ima vrlo ugodan položaj, opet dosad nije mogao da se popne na stepen velikog grada. Od prostora gradskog tek jedna petina ima domova i sa visine gledan, nenaliči na otvoreno lepeze, kao što je to bila namera, no više na šareni vez, koji je gdegde svršen a po ćoškovima još nije dovršen.

Uašington leži u Kolumbiji na reci Potomasu, odprilike 30 morskih milja pred njegovim ušćem u atlantski okean, a udaljen je 9 milja od grada Beltimora i 45 milja od Filadelfije. Sam je prezident Uašington izbrao to mesto, koje je vrlo lepo i gde se menjaju krasni holmići s lepim dolovima, livadama, njivama i šumicama, kroz koje teče Potomas i neki njegovi sporedni rečni kraci.

Fotografija Bele kuće nastala početkom šezdesetih godina XIX veka, tokom Američkog građanskog rata i mandata Abrahama Linkolna. Ovako je izgledala u trenutku pisanja ovog članka iz „Beogradskih ilustrovanih novina“. Foto: Wikimedia Commons/Happyme22/watsonswildlife.com

U samom gradu ulice su odveć široke i samo jedna od tih ulica, tako zvana ’Pensilvanska avnija’, celom je svojom dužinom na obe strane ozidana domovima; mloge ulice nemaju još ni kaldrme a u nekima raste trava. Samo u sredini između kapitola, gde je sedište saborsko i ’bele kuće’, gde boravi prezident slobodnih Severno Amerikanskih država, tamošnji je deo varoši u glavnim i sporednim ulicama sasvim izidan.

Dalje izvan ovih ulica vide se samo pojedine grupe domova i tako taj grad u celosti izgleda kao grdno selo sa raštrkanim palatama i nekolikim varoškim ulicama. ’Pensilvanska avnija’ ima širinu od 300 stopa a dužinu od jedne ingleske milje, njom se ide od kapitola ‘beloj kući’, i ona je gradska paradna ulica. Tu su najlepše gostionice, najlepši dućani, tu prolaze deputacije i prošecije za vreme saborskih sednica, tu je šetalište otmenog sveta za pešake, konjanike i karuce. No javna zdanja raštrkana su na sve strane, a da su sva ta krasna zdanja u jednoj ulici, onda lepše ulice nebi bilo na svetu.

Kapitol (vidi sliku) mesto sastanka kongresa, to je jedno od najlepših zdanja na ovom svetu. On je na najuzvišenijem mestu grada, okružen baštom, travnim lejama, šumicama i vodoskocima. U sredini kapitola, pod okruglom kulom, tamo je za obe kamare kongresa veliki trem, koji je veličanstveno iskićen. S leve strane trema ulazi se u veliku dvoranu narodnih poslanika, a s desne strane u dvoranu senata. Svi delovi kapitola imaju i spolja i iznutra mložinu veštačkih ukrasa.

Kapitol hil u Vašingtonu. Foto: Tanjug / AP

’Bela kuća’, obitalište prezidenta slobodnih Severno Amerikanskih država, leži po sata od kapitola, i lepo je zdanje na dva sprata, okruženo krasnim parkom. Nedaleko od ’bele kuće’ jesu upravljajuća odeljenja rata i mora, ministerstvo spoljašnjih dela i blagajnica. U sredini između ’bele kuće’ i kapitola je veličanstveno i ogromno zdanje glavne pošte, koje je građeno od belog mermera.

Tako je isto lepo i odeljenje za patente (ministerstvo unutrašnjih dela), u kome su nameštene modele sviju onih mašina, koje su patentovane odkako su se oslobodile Severno Amerikanske države; prirodno istorijske i etnografske zbirke sviju onih putnika, koji su tražili i nalazili nove predele, razne stvari slavnog Uašingtona i Franklina i svi pokloni spoljašnjih sila, poslati prezidentu.

Tu moramo spomenuti i zavedenje Ingleza Smitzona, koji je jedan deo svog grdnog imanja žrtvovao za ’unapređenje i rasprostranjenje znanja u čoveštvu’, i nigde nije za tu cel mogao naći sigurnijeg mesta, no prestolnicu slobodnih Severno Amerikanskih država. Zdanje u kom je to zavedenje, građeno je od tesanog kamena, ima devet kula, dužinu od 450 a širinu od 140 stopa. Unutri su dvorane za 2000 slušaoca nauka, jestastvena kabineta, lepa laboratorija, velika biblioteka i grdna dvorana za živopisne slike i kipove.

Prikaz „Uašingtona“ u srpskim „Beogradskim ilustrovanim novinama“ dana 16. novembra 1866. po starom kalendaru. Foto: digitalna.nb.rs/Beogradske ilustrovane novine

U Uašingtonu ima nešto preko 60,000 žitelja. Kad se zakonodavci sastanu u Uašingtonu, onda se među njima vide slobodni ljudi od raznog spoljašnjeg izgleda: najuglađeniji Bostonci i Filadelfijanci pored pola surovih poslanika iz šumskih predela Arkanzasa, Minesote, Tejasa i ostalih država dalnjeg severa, hitri Jenki, gordi bogataši iz Virginije i veseli Kreoli sa dolnjeg Misisipa. No pri svoj toj razlici u spoljašnjosti, opet svaki narodni poslanik dobro zna, kako treba najbolje da zastupa interese svojih sugrađana, saveznih država i vascelog ljudstva.

Već sada obrazovan svet gleda i motri, šta se radi u kapitolu uašingtonskom, a neće proći nekoliko godina, pa će svak’ najpre upreti oči na ono zdanje, u kome će se po svoj prilici najodsudnije i najrešiteljnije delati za tok napredka i obrazovanosti čoveštva na celoj našoj zemlji.“

Voleli Ameriku ili ne (a oduševljenje autorovo tom zemljom, možda ponajbolje ilustrovano time koliko je puta napisao „slobodne Severno Amerikanske države“, nesumnjivo ukazuje na svojevrsno divljenje i želju da se Srbija na nju ugleda) — ovo su proročke reči, u to nema nikakve sumnje. Za dobro, ili za zlo — proročke su. A podsetimo, tekst je objavljen u broju 22 „Beogradskih ilustrovanih novina“ dana 16. novembra 1866. godine po starom kalendaru. Dakle, pre 152 godine.

Ovo su demoni srpske mitologije

(P. L.)