DA LI STE ZNALI: Ovo su istorijske greške u filmovima Montevideo 1 i 2! (FOTO)

Drugi nastavak filma o srpskoj reprezentaciji pod jugoslovenskim imenom koja je učestvovala na prvom fudbalskom mundijalu u Montevideu 1930. godine, dnevno pogleda više ljudi nego bilo koju utakmicu Jelen Super lige.

Momci iz Montevidea su danas veće zvezde nego savremeni fudbaleri, a do pre koju godinu malo ko je znao njihova imena.

Preporučujemo

Film je, međutim, samo finalna faza. A sve je počelo pre četiri godine, kad je poznati sportski novinar Vladimir Stanković objavio knjigu "Montevideo, Bog te video" u izdanju Lagune.

- Knjiga nije "jaje koje je sneo film", nego je bilo obrnuto, prvo izdanje se pojavilo u aprilu 2010, šest meseci pre filma. Istorija se, obično, uči iz knjiga, a ako dobar film poput ovog, pripomogne - utoliko bolje - kaže na početku razgovora za "Nedeljnik" Vladimir Stanković dodajući kako je zadovoljan što je ponovo lansirana priča o Moši, Tirketu i ostalima.

- Srećan sam i što se reafirmacija Moše i Tirketa, kao fudbalskih lidera ondašnje reprezentacije i ponajboljih predratnih igrača koje je srpski fudbal imao, odvija u okviru kolektivne reafirmacije događaja i ljudi koji su bili učesnici stvaranja istorije. I lepo je što je ova današnja Srbija počela da im se odužuje. Čitam da je pre neki dan u Novom Sadu otkriven spomenik dr Kosti Hadžiju, osnivaču Vojvodine, jednom od dvojice funkcionera koji su bili u vođstvu puta za Montevideo. U Beogradu je obnovljen (ukradeni!) spomenik Milutinu Ivkoviću Milutincu, Tirke je dobio ulicu, Moša je ima na Bežanijskoj kosi... Zašto jedna ulica u gradu ne bi bila nazvana "Urugvajska" ili "Montevideo 1930" u znak trajnog sećanja, s tablom koja bi objašnjavala zašto se baš tako zove, na naše fudbalske i ostale junake od pre više od 80 godina? - pita se Stanković.

Na pitanje da li nam je od svega ostala samo nostalgija, odgovara da sadašnjost ne nudi dovoljno pravih tema za pisanje i ekranizaciju.

- Uostalom, mnoga filmska remek-dela stvorena u zemljama koje su mnogo bogatije od naše, osnovu su imala u knjigama ili nekim važnim događajima iz prošlosti, bilo nacionalne, bilo svetske. Bio sam zapanjen koliki broj ljudi, ne samo mladih za čije neznanje ili neobaveštenost imam razumevanje, nije imao pojma o učešću naše reprezentacije na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu. Čak su mi i neke kolege novinari, koji bi to morali da znaju po profesionalnoj liniji, priznavali da nisu imali pojma... Valjda su vremena bila takva, verovatno nije bilo popularno veličati podvig srpskih fudbalera, iako su oni bili ostavljeni na cedilu uoči neizvesne avanture koja je mogla i drugačije da se završi.

U filmovima su, međutim,  neke istorijske činjenice iskrivljene.

- Film nije novinarstvo, u tom svetu postoje takozvane "dramaturške potrebe", jer ponekad činjenice nisu dovoljne za zaplet, dramsku radnju, neophodni ritam filma... U tom smislu sam se pomirio s "odstupanjem od istine" u mnogim situacijama, jer je za duh priče nebitno da li je meč s Bugarima igran u aprilu, a ne pred put u Urugvaj (zapravo, igran je dva dana pred polazak, ali u Sofiji, s gotovo rezervnim timom, bilo je 2:2), da li je je Živković išao na put (nije), da li smo išli umesto Bugara (nismo, oni se nisu ni prijavili), da li su problem bile pare (nisu, Urugvaj je sve plaćao), da li je Tirke otkriven na Čuburi (nije, počeo je da igra s 13 godina u SK Olimpija, u reprezentaciji je debitovao 1929), da li je Boško "Dunster" Simonović bio golubar (nije, hobi mu je bila fotografija, osim toga, bio je invalid, jer je na sankanju u Košutnjaku slomio nogu) itd... Ako se pred očima ima opšti interes koji je celokupnim projektom nesumnjivo ostvaren, onda su izvesna odstupanja u odnosu na činjenice nebitna. Više mi je, recimo, zasmetala dežurna "pljoska" u džepu novinara Bore Jovanovića koji u životu nije popio alkohol. Oni koje interesuje "kako je stvarno bilo", naći će činjenice u mojoj knjizi koja će, nadam se, zahvaljujući Laguni stići do lepog broja čitalaca.

O tome da li priča o Ivici Beku, najvećoj srpskoj zvezdi tog vremena, koji je posle učešća u ratu u francuskim jedinicima, živeo težak život koji je okončao kao lučki radnik, dok su klinci iz te generacije postali visoko poštovani u zemlji, može da posluži kao poruka današnjim generacijama, Stanković kaže:

- Bek je zaista bio velika zvezda u Francuskoj, a njegova sudbina odavno me intrigira i nameravam da odem u Set, gde je sahranjen, i saznam što više o njemu. Nedavno sam za RTS uradio dokumentarni film o Milutincu, verovatno će biti emitovan kad nastavak TV serije stigne na male ekrane, ali bih voleo da uradim i neku priču o sudbini Ivice Beka. On je ubrzo posle Montevidea primio francusko državljanstvo i kao lojalni građanin svoje nove domovine u ratu bio u Pokretu otpora, ali je sticajem okolnosti završio u siromaštvu, gotovo zaboravljen.

Potvrđujući da je priča u kojoj su u jednoj ekipi igrali gradski šmekeri, bosonogi klinci iz predgrađa, rojalisti i komunisti (kao kapiten Milutinac) jednako simbolična poruka o srpskom zajedništvu, Stanković dodaje:

- Njihovi različiti karakteri i verovatno različita politička uverenja samo su dokaz da uvek može da se nađe kompromis kad je u pitanju viši cilj, kad treba zajedno uraditi nešto za svoju zemlju. Milutinca su streljali Nemci kao levičara i antifašistu, nema dokaza da je bio formalni član KP, a Dragan Mihajlović Vampir je na kraju rata otišao u Australiju, jer je za vreme rata radio u policiji. Ne znam da li je zaista imao razloga da ode, ali činjenica da su jedan levičar, budući doktor i jedan budući policajac, pretpostavimo, desničar ili rojalista, uz golmana Jakšića koji je tokom rata čuvao partijsku arhivu KPJ i predao je Vladi Dedijeru kad je Beograd oslobođen, bili stubovi odbrane reprezentacije Jugoslavije u Montevideu, potvrđuje potrebu zajedništva u situacijama kada je zajednički - završava priču za "Nedeljnik" novinar Vladimir Stanković.

(Telegraf.rs / Izvor: Nedeljnik)