LAZA ŠEĆER: Kako smo rokenrolom rušili komunizam (FOTO)

Prva beogradska diskoteka "Kod Laze Šećera", u suterenu objekta u Svetogorskoj 17, bila je veličine prosečnog irskog paba, ali sa sasvim dovoljno mesta za šank, nekoliko separea, kabinu za čuvenog gradskog di-džeja Sašu Radosavljevića i podijum.

Obložena tapetama iz Italije, u romantičnoj atmosferi prigušenog svetla, diskoteka je primala isključivo goste s preporukom, koji su prethodno prolazili obezbeđenje od dva kršna momka. A šta je trebalo da imate da biste ušli?

Kako za Telegraf priča Lazar Šećerović, poznati prevodilac i jedan od začetnika beogradskog noćnog života, potrebno je bilo više duhovnih nego materijalnih kvalifikacija. Na VIP listi mesta na kojem se, u jeku socijalizma, slušao isključivo anglo-američki rokenrol bili su najveći umetnici tog vremena, oni koji su otvoreno propovedali ne samo političku revoluciju, već i unutrašnju revoluciju svakog pojedinca, čitali eseje Oldosa Hakslija i Timotija Lirija i, naravno, bili spremni da se upuste u novi vid zabave, koji je napravio revoluciju u noćnom životu prestonice.

Šećerović, poznatiji kao Laza Šećer, u intervjuu za naš portal priča o tim uzbudljivim danima, kada su svet i Beograd otkrivali jedan drugog.

Prva beogradska diskoteka nazvana je po vama, ali ju je zapravo otvorio vaš brat?

- Te 1967. godine, diskoteku su u suterenu Doma Jevrema Grujića, nazvanog po mom čukundedi, ministru pravde i osnivaču Liberalne stranke, otvorili Saša Nikolić, Brana Samardžić (kasnije visoki savetnik "Geneksa") i moj brat Milan Šećerović. Saša je želeo da bude snimatelj i reditelj, te je završio Filmsku akademiju u Parizu. Kao i svi naši momci koji su u to vreme boravili tamo, muvao se po gradu i živeo noćni život. Oduševljen elitnom diskotekom "Kastel" (čuvenog Žana Kastela), odlučio je da i sam otvori diskoteku u Beogradu iako je znao da je u ono vreme otvaranje privatnog lokala bila nemoguća misija. Pošto mu je otac radio na košarkaškom stadionu Crvena zvezda, kako bi bila zadovoljena pravna forma, diskoteka je bila otvorena kao "društveni klub košarkaškog kluba Crvena zvezda". Ubrzo je prozvana "Kod Laze Šećera", jer sam ja bio taj koji je dovodio glavno društvo i pravio atmosferu.

Kako su se odvažili da izvedu tako nešto, tim pre što su znali da će biti okarakterisani kao prozapadno orijentisani?

- Posle rata je u svakom smislu vladala ideološka podela, pa i u druženju. Mi deca iz "beogradskih kuća" proglašavani smo prozapadno orijentisanim, a naši roditelji reakcijom, tako da smo bili etiketirani i pre nego što smo se odvažili da otvorimo diskoteku. Malo je, međutim, bilo onih koji su naposletku stali u zaštitu diskoteke. Jedan od njih bio je u to vreme mladi politički japi Žarko Korać, koji je, sećam se, izjavio u novinama da je naša diskoteka "pozitivna društvena pojava".

Iako je to danas nezamislivo, delom i zbog "umešanosti" u rad ove diskoteke, ubrzo ste zaradili titulu trećeg najopasnijeg državnog neprijatelja. Ko su bila prva dvojica?

- Tih godina je stalno u vazduhu bila prisutna priča o nekoj stranoj intervenciji. Pričalo se da će nas okupirati Rusi, pa onda Amerikanci. Za to vreme, u mesnim zajednicama redovno su sastavljani spiskovi lica koja bi, u slučaju invazije Zapada ili Istoka, bila sklonjena kao potencijalni unutrašnji neprijatelji. Tako sam, pukim slučajem, od jednog mladog aktiviste iz mesne zajednice čuo: "Znaš li da spadaš u grupu državnih neprijatelja?!" Bio sam očajan kada sam saznao da sam u ovom kraju grada spadao tek u treću kategoriju takvih. U prvoj su bili Milovan Đilas i Dobrica Ćosić.

Bilo je, međutim, mnogo podobne komunističke dece koja su tajno dolazila u diskoteku. Šta je najluđe što su radili ne bi li uspeli da uđu?

- Mnoga oficirska deca su patila što im roditelji ne dozvoljavaju da se druže s nama, "kvarnim buržujima". Nama, međutim, nije bio nikakav problem da se družimo s njima. Sećam se da su svako veče u diskoteku dolazila dva brata čiji je otac bio general. Pošto su imali mali džeparac, krišom su iz velike tatine vojne biblioteke izvlačili enciklopediju po enciklopediju, prodavali ih u antikvarnicama i tako nabavljali pare za ulaznice. Kad je otac primetio koliko mu knjiga nedostaje, pukao je strašan skandal. Njih dvojica su, bez obzira na sve, nastavili da dolaze (smeh).

Ko je bio na otvaranju diskoteke i po čemu ćete pamtiti to veče?

- Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Ivan Tabaković, čuveni nadrealista Dušan Matić, koji je to veče došao sa suprugom Lelom, velikom damom i intelektualkom. Nikada neću zaboraviti kada je Matić to veče rekao: "Ovo je veliki znak da se krećemo ka nečemu boljem. To bolje događa se u vašoj kući, a vaši prijatelji i prijateljice u tome su glavni!" Otvaranje je ulepšala i Biljana Nevajda, manekenka u koju je bilo zaljubljeno pola Beograda, devojka koja se krila iza Čorbine "Lutke s naslovne strane". Mislim da je ona bila junakinja i pesme "Ostani đubre do kraja".

Ko su bile glavne lepotice i najbolji beogradski frajeri u to vreme?

- Ratko Plamenac, pravi crnogorski princ, bio je glavni frajer, a za njim nisu zaostajala ni braća Mišović, braća Mihajlovski, kao ni čuveni Miki Rubiroza. Petar Janković, bivši muž Biljane Vilimon, bio je u to vreme lepši od Roka Hadsona, jurile su ga svetske bogatašice, a frontmen benda "Siluete" Zoran Miščević bio je simbol urbanog duha Beograda. Na legendarnim rovinjskim svirkama, Miščeviću su stizali džakovi ljubavnih pisama. Najlepše devojke bile su Ivana i Olivera Tasovac, Milica Stojisavljević (danas supruga Predraga Ejdusa), inteligentna i šarmantna Maja Danon, ćerka čuvenog dirigenta koja je božanstveno igrala, neodoljiva Beba Lončar, manekenke Tamara Bakić i Mira Žegarac, predivna Marija Baksa... Bila su to čedna vremena, u kojima je mladićima trebalo i po šest meseci da bi poljubili devojku. Kako je moj drug Žika imao običaj da kaže: "Da biste došli do velike nagrade, bio je potreban veliki rad!"

Gde ste nabavljali "subverzivne" ploče, koje je puštao čuveni di-džej Saša Radosavljević?

- Bili smo pretplaćeni na pariske i londonske radnje, iz kojih su nam stizale najnovije ploče. Kada sam te 1967. otišao u London, sve ono što se već odavno vrtelo u našoj diskoteci u tamošnjim elitnim klubovima je tek počinjalo da se sluša. Bili su to, sećam se, hitovi Holisa, Mudi Bluza ("Nights in White Satin"), Prokol Haruma ("A Whiter Shade of Pale"), Mankisa, Kinksa, Erika Bardena i Enimalsa i drugih. Di-džej Saša Radosavljević je imao specijalno prozorče, s kojeg je gledao na podijum, tako da je mogao, čim primeti da je pala atmosfera u diskoteci, da promeni ploču.

Zahvaljujući Ratku Draževiću, direktoru "Avala filma", koji je u Beograd dovodio najveće filmske zvezde, mnogi od njih bili su i u diskoteci?

- U Beogradu su se u to vreme snimale velike koprodukcije, vrvelo je od svetskih zvezda. Bilo je nestvarno videti sve te filmske dive na prijemima, koje je Dražević kao producent svetskog kalibra pravio u "Metropolu". Nikada neću zaboraviti kada su čuvena Džuli Kristi i sjajni Džeremi Bret (kasnije se proslavio ulogom Šerloka Holmsa) gostovali u Beogradu sa predstavom "Kako vam drago" sa Kraljevskom šekspirovskom pozorišnom trupom. Zove me jedna devojka i kaže: "Da li biste hteli da napravite prijem za Engleze u diskoteci?" Čitavo popodne smo sređivali diskoteku, da bi na kraju iza gostiju ostala ogromna količina skupog ruskog šampanjca "sovjetsko šampanskoje" (smeh). Napravili smo neviđeni haos, jer su Englezi prosto ludi za šampanjcem. Potrošili smo ceo fond, a trupa je tek ujutru otišla, i to direktno na aerodrom.

Da li ste se razočarali kada ste uživo videli Džuli Kristi?

- Pa, sigurno da to nije bila ona Džuli Kristi koju sam dve godine pre toga gledao u Londonu u "Doktoru Živagu", ali i sami znate da je film jedna velika opsena. Najviše sam se razočarao, međutim, kada sam na prijemu u italijanskoj ambasadi, posle jednog Festa, video Kirka Daglasa. Ide ka meni mali čikica u odelu od listera, sa crvenim očima, kao na lošim fotografijama. Nisam mogao da verujem da je to onaj div od Spartaka, kojem se divila cela planeta.

Šta je bilo obrazloženje kada je, nakon godinu dana, državna vrhuška zatvorila diskoteku?

- Od samog početka sve je vodilo ka tome da će neko zabraniti rad diskoteke. Odmah je proglašeno da diskoteka ima loš uticaj na socijalističku omladinu. Izricane su najrazličitije zabrane. Sećam se, dozvole nam da puštamo muziku, ali nam zabrane da igramo, pa onda stigne obaveštenje da ne smemo da puštamo muziku, a možemo da igramo, i tako ukrug. Diskoteka je pritom imala veoma čedno radno vreme - od pola sedam do jedan ujutru. Na kraju je Vrhovni savet odbrane doneo jednoglasnu odluku da diskoteka kvari omladinu, i da mora da se zatvori. Naravno da je to bila licemerna propaganda. Kao da je rokenrol mogao da sruši komunizam?

Bilo je pokušaja da diskoteka zaživi u Dubrovniku?

- Bio je prenet kompletan inventar, međutim ona nije mogla da živi duže od jednog leta. Više nismo ni očekivali. Ipak je Dubrovnik provincija, u kojoj sve zamire po prolasku sezone.

Interesantno je da ste nakon zatvaranja diskoteke nastavili da priređujete sjajne, doduše, privatne žurke u Svetogorskoj 17. Jedna od najčuvenijih je ona posle premijere mjuzikla "Kosa", kojoj su prisustvovali i pisci originalnog libreta Džerom Ragni i Džejms Rado?

- Sve se dešavalo posle burne 1968. godine i studentskih protesta. Publiku su, pred svako izvođenje "Kose", u foajeu Ateljea sačekivali članovi plemena, deleći im, u duhu hipi pokreta, grančice i indijanske tračice od kože, koje su se vezivale oko ruke. Jedne večeri sam u foajeu ugledao kako prema meni ide Džerom Ragni. Nisam mogao da verujem svojim očima. Ragni mi je prišao i predao mi kožnu traku koju sam vezao oko vrata. Posle predstave smo u čast gostiju priredili parti, koji je trajao do sedam ujutru. Naše društvo iz plemena spremilo je džointe za goste, a jadan Ragni se tako naduvao da je, po izlasku iz diskoteke, opijen svežim vazduhom, pao kao klada pored prvog drveta. Posle toga je odabrano društvo s gostima otišlo na doručak kod scenografa Save Aćina.

(Katarina Vuković / Foto: Marko Todorović)