Čelinijev „Persej sa glavom Meduze“ i strepnja Medičija: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Persej sa glavom Meduze“, Benvenuto Čelini, 1545—1554. Foto: Wikimedia Commons/Utilisateur:DS/Dodo

Benvenuto Čelini (1500—1571), italijanski vajar, zlatar, crtač, vojnik, muzičar, pisac, pesnik... svestrani umetnik i jedan od najvažnijih predstavnika manirizma, autor je skulpture „Persej sa glavom Meduze“ koja je nastala u periodu 1545—1554. godine.

Ona prikazuje mit o Perseju koji odseca glavu Meduzi, čudovištu ženskog lika i kose od zmija, Gorgoni (kćeri morskog boga Forkija i boginje Keto) čiji je pogled bio smrtonosan, jer, ako biste je pogledali direktno u oči, pretvarali biste se u kamen istog trenutka. Persej ju je ubio, nakon što su mnogi pokušali isto ali bilo okamenjeni jer nisu mogli da joj odole.

Na Čelinijevoj statui Persej je nag, sem što preko desnog ramena nosi pojas a na nogama krilate sandale; on pobedonosno stoji na telu Meduze čiju glavu drži u trijumfalno podignutoj levoj ruci, dok u desnoj drži mač; iz njenog vrata šiklja krv, a na osnovi spomenika je reljef koji prikazuje priču o Perseju i Andromedi (koja se tumači kao alegorija velikog vojvode Frančeska, sina i naslednika Kozimovog, i njegove habzburške neveste Johane od Austrije).

„Persej sa glavom Meduze“, Benvenuto Čelini, 1545—1554. Foto: Wikimedia Commons/Paolo Villa/Vuvueffino

Kada je skulptura, koju je dakle naručio firentinski veliki vojvoda Kozimo Mediči, postavljena u Lođu dei Lanci na Pjaca dela Sinjorija 27. aprila 1554. godine, tu su se već nalazili Mikelanđelov „David“, Bandinelijevi „Herkul i Kakus“ i Donatelovi „Judita i Olofern“: ti radovi, kao i svi potonji, na naročiti i složeni način odgovaraju i jedni drugima i samim Medičijima, i svaki od tih dela ima neku posebnu poruku.

Nekoliko prekretnica u istoriji umetnosti nosi sa sobom ovo ostvarenje. Za početak, Čelini je prvi na ovom trgu stavio narativni reljef na bazu svoje skulpture. Takođe, pre ove statue, bronza nije korišćena za veliko umetničko delo više od pola veka; on je izabrao baš ovaj materijal, kažu stručnjaci, jer je mogao da, sipajući otopljeni metal u odlivak, oživi skulpturu.

Njeno otkrivanje u Lođi dei Lanci, Kozimo je posmatrao sa prozora Palaco Vekio, i za razliku od „Herkula i Kakusa“ koja je primljena vrlo rđavo, skulptura „Persej sa glavom Meduze“ primljena je izvrsno od strane firentinske javnosti. Veliki vojvoda Toskane mogao je da bude miran. A mi, pet vekova kasnije, možemo samo da uživamo.

(P. L.)