Uvodnik prvog broja „Zenita“, našeg najvažnijeg međuratnog časopisa: Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

„Konstrukcija za portret cinika“, Vilko Gecan, 2. broj „Zenita“. Foto: unilib.rs/Zenit

Tokom međuratnog perioda Kraljevine SHS odnosno Jugoslavije, i ranije, za vreme nezavisne Kraljevine Srbije, Srbi su imali mnoštvo važnih i uticajnih kulturnih i umetničkih časopisa, ali nijedan nije bio kao „Zenit“. Nekom drugom, ozbiljnijem narodu, poznavanje nasleđa ovog lista i ljudi okupljenih oko njega bilo bi stvar opšte kulture, a njegov osnivač, vlasnik, izdavač i urednik Ljubomir Micić imao bi barem spomenik (postoji samo spomen-ploča na zgradi na Vračaru u kojoj je živeo), ali ne i nama. Većina naših ljudi ni ne zna da je postojao „Zenit“, niti je ikada čula za Ljubomira Micića.

Jedan članak ne može to da promeni. I ranije su ljudi pisali o „Zenitu“ i o Miciću pa se stvari nisu bitno promenile: šezdesetih godina je u Beogradu i Zagrebu oživljeno sećanje na ovaj list, organizovane su izložbe njemu posvećene, neko vreme se pričalo, pa stalo. Početkom ovog veka desilo se nešto slično. Mi kao narod jednostavno ne brinemo o svojoj kulturnoj baštini; brinu partikularno pojedinačni entuzijasti, ali narod u celini se za nju zanima samo kada treba da se gordi pred drugima. Ali mi kao narod to možemo da promenimo, menjajući sebe.

„Zenit“ je bio kulturni i umetnički list koji je izlazio od februara 1921. do decembra 1926. godine (isprva u Zagrebu a potom u Beogradu), kada je zabranjen zato što su vlasti procenile da širi komunističku propagandu, što se nije smelo raditi. Neposredan povod bio je tekst „Zenitizam kroz prizmu marksizma“, potpisan od strane izvesnog dr. Rasimova, za kojeg mnogi veruju da je sam Ljubomir Micić, protiv kojeg je podignuta krivična prijava, i koji je zato pobegao u Pariz.

Zenitizam je bio i avangardni pokret i svojevrsna „ideologija“, ali je svaki pripadnik imao različita viđenja njegove prirode. Zajedničko im je bilo to, što su težili promeni provincijalnog statusa jugoslovenske nacionalne kulture, izlasku na veliku evropsku scenu, konačno svetsku, raskidu s tradicijom, izgradnji sopstvenog kulturnog sistema na temelju novih umetničkih trendova i pravaca tog vremena. Bio je sličan pokretima i pravcima u drugim zemljama početkom dvadesetog veka.

Logotip „Zenita“ iz prvog broja. Foto: unilib.rs/Zenit

Očekujte da ćemo se ubuduće s vremena na vreme baviti pojedinostima vezanim za „Zenit“, pošto se bliži stogodišnjica njegovog osnivanja (deli nas od toga manje od dve godine). Za sada recimo toliko, da je Micićev doživljaj zenitizma kao ideje bio usko povezan za njegovim pojmom „barbarogenija“, varvarskog i primitivnog Balkanca (ovde te reči imaju izrazito pozitivnu konotaciju) koji će u budućnosti biti glavni nosilac društvenih i umetničkih promena i reformi na Starom kontinentu; „barbarogenij“ — to je „novovekovni heroj elementarne čistoće i sirove neukrotive muževnosti“ koji ima balkanizovati Evropu zato što je, za razliku od zapadnog čoveka, sačuvao vitalnost zahvaljujući snazi svojih hajdučkih predaka.

U prvom broju Internacionalne revije za umetnost i kulturu „Zenit“, kako je glasio puni naziv ovog časopisa, uvodnik je napisao upravo sam Micić. Ovaj Srbin iz Hrvatske rođen je 1895. godine kod Jastrebarskog. Osnovnu školu pohađao je u Glini, a gimnaziju u Karlovcu i Zagrebu. U hrvatskoj prestonici je potom upisao Filozofski fakultet, ali je studije prekinuo 1915. jer je mobilisan i poslat u Rijeku u Školu rezervnih oficira. Zatim je upućen na front u Galiciju. Sa fronta je povučen jer je uspešno odglumio ludilo. Posle rata vratio se u Zagreb.

Još tokom gimnazijskih dana bio je pesnik i kulturni radnik, ali trenutno nećemo u to previše zalaziti, ima vremena; pomenimo tek toliko da je godinu dana pre početka Velikog rata, u gimnaziji osnovao omladinsko pozorište u kojem je bio upravnik, dramaturg, reditelj, scenograf, glumac i sve ostalo, a koje je izvodilo komade srpskih autora poput Branislava Nušića i Koste Trifkovića.

Ništa što je radio pre, međutim, nije se moglo po značaju uporediti sa njegovim delovanjem u „Zenitu“. U prvom tekstu prvog broja, tekstu pod naslovom „Čovek i Umetnost“ koji je odredio smer kojim će ići novi časopis i novi pokret, tekstu koji ćemo preneti u integralnoj verziji, tačno onako kako stoji u originalu, Micić je napisao:

„Melanholija sveta“ (nem. Weltwehmut), Egon Šile, 3. broj „Zenita“. Foto: unilib.rs/Zenit

„ČOVEK — To je naša prva reč.

Iz samoće ukočenih zidova i prokletih ulica, iz mračnih dubina podsvesti i sablasnih noći, mi izlazimo pred vas kao apostoli, kao proroci, da propovedamo: ČOVEKA UMETNOST.

Čovek je centar makrokosmosa a umetnost i filozofija kružnica njegove najviše spoznaje — najviše svesti. Najviša manifestacija duha i duše. DUH ili polubog Anarh, hoće u haosu da bude vladar — ’vsevolod’, da bude bog. On žudi — iz haosa stvoriti delo. A jedini stvaralac je umetnik, koji uvek u stvorenom delu ovaploćuje Čoveka. Umetnik je ovaploćenje i strasna čežnja za objavljenjem: Čoveka. On je beskrajni krugozor koji nigde ne počinje i nigde ne svršava na smrtno divljem zemljokretu kroz prostore. Centar je ZENIT — jedino čovečje spasenje — jedino otkupljenje.

Umetnik kao inkarnacija višega pati u sagorevanju svojih vlastitih i svečovečjih bolova. On je krik ponižene duše za spasenjem. Krik metakozmički — krik dubokih ponora naših unutrašnjih sfera.

Duboko smo utonuli u bezdan duše i mi hoćemo da izađemo iz nas s Novim Čovekom, s novim svetlom u mrak starih crnih dana, naše tužne nemladosti. Mi ćemo izneti novu žaru da svetli u mraku Jugoslavije. Mi hoćemo da iznesemo naše unutrašnje lice.

Mi ulazimo danas u Novi Decenij i moramo preko granica Jugoslavije. Prošlog decenija bili smo van granica vojnici rata i ubistva za ’slobodu naroda’, a od danas hoćemo da budemo vojnici svečovečje Kulture, Ljubavi i Bratstva. Mi ulazimo ispaćeni i preobraženi. Ulazimo sakati i povređeni kao ljudi, ali u nama je snaga onih koji su patili, bili poniženi, bili kamenovani na prangeru Evrope. Naš ulaz u treći decenij XX. stoleća neka bude borba za čovečnost kroz umetnost.

„Autoportret“, linorez, Mihailo S. Petrov, 1921. Foto: Unilib.rs/Časopis „Zenit“, br. 6, Zagreb, meseca jula 1921.

Naša patnička generacija izumire. Ona je sva pregažena i uništena. Sablast crvene furije rata iskopala je svojim zločinačkim pandžama groblja za sve nas — za milijune ljudi. Jedan mrtvac na dva vojnika. Ne zaboravimo nikad, da je ubijeno 13 milijuna ljudi u prošlom deceniju, od bede umrlo 10 milijona a oslabljeno 150 milijuna. A mi što ostadosmo kao poslednja straža, nosimo zajednički bol pod srcem, zajedničku dušu očaja, zajednički protest: Nikada više rata! Nikada! Nikada!

Tišinu živaca raznele su granate i strah pred smrti. Vedrinu duše zamračila je strahota iznakaženih čovečjih leševa. Spokoj srca koje se guši danas u krvavim suzama razoren je smrću neprežalnih majka što pomreše od glada, tuge i žalosti za svojom nevinom decom. O vi, što ste videli oči ubijanih ljudi što u agoniji moliše od vas život, vi što ste videli crninu majka što su sviskavale od čemera — vi nikada nećete i ne smete poći da ubijate čoveka. Vi jedini znate što je bio čovek u ludnici prokletoga stoleća.

Čovek — bio je razapet i popljuvan ko Hrist, a on nije bio Hrist.

Čovek — bio je zaboravljen i ponižen ko prosjak pred zatvorenim vratima.

Čovek — bio je stvoren da bude Bog — a ubijan je kao stoka na klaonici.

Razbojnici!

Tukle su ga vaše krvave mamuze. Gazila ga konjska kopita. Okivali teški lanci mračnih tamnica. Bile su ga smrtne kiše oštrih taneta i gromovi glupih topova.

O čoveče! Svi te se odrekoše u poslednjem času kao Petar Hrista u ime ubistva i krvi tvoje. Ne zaboravi, ne zaboravi to nikada!

„Luđak“, Vilko Gecan, 1. broj „Zenita“. Foto: unilib.rs/Zenit

A naša svaka reč bila je protiv zločina — protiv nas — protiv vremena. Pesnikova reč kletve bila je preslaba. Ali zato, neka znaju svi: naša bol je vatra koju nosimo u sebi i naša vera u rođenje Novoga Čoveka. Naša je prva zapoved: U IME ČOVEKA — NE UBIJ!

Naša borba biće borba protiv zločina — za Čoveka.

Proleteri sviju zemalja, ujedinite se — protiv ubijanja!

Podižite svest o Čoveku u Čoveku! Nečovek je danas zlotvorbog — veliki inkvizitor, koji je podigao za nas svuda vešala crna.

Mi svi pesnici nosimo crninu mraka, a to je naša velika kazna, što smo danas pesnici. Mi svi smo survani u prostor i ne znamo sami da li smo ludi ili smo iznad vremena. Mi ko apostoli razapetog Čoveka propovedamo veru u Novog Čoveka i čekamo njegovo objavljenje. Mi ne čekamo više cara — mi čekamo Čoveka!... Čoveka!... Čoveka!...

Tragična snaga nove umetnosti leži u očajnom kriku: Čoveka! I zato je ona danas najdalje od antičke lepote i l' art pour l' art-izma. Ona je Novi Duh koji stvara a umetnikov večan je nagon, da stvara. Umetnost, koja je u našem značenju — ekspresionizam jaka je volja da stvara nove vrednosti — nove oblike. Ona je jaka čežnja za objavljenjem. Ona je čežnja za večnosti. Ona je krik naše ljubavi. Ona je krik za spasenjem i za voznesenjem.

Umetnost je sveopšta — svečovečja. I zato nema specifično nacionalne umetnosti, a još manje klasne umetnosti. Mi pesnici — umetnici ove zemlje — pružamo ruke svima koji misle kao mi, svima za sve iznad razmrskanih čovekovih lubanja.

„Prostitutka“ (nem. Dirne), Egon Šile, 3. broj „Zenita“. Foto: unilib.rs/Zenit

Umetnost pripada narodima. To ne znači da narod ima ikakova prava, da određuje smer umetnosti. Ne! on mora slediti put onih koji je stvaraju, jer kolektivnost ili publika je u tom smeru ograničena — inferiorna. Umetnost sama određuje smerove. Publika sudeluje samo u pasivnoj aktivnosti sa refleksijom umetničkih dela. Ona ne može nikada doživljavati. Za umetnički apsolutni doživljaj mora se biti — umetnik.

I zato smo mi ujedno borba za slobodu i afirmaciju individualizma. On ne sme biti uništen. Jer samo jaka individualnost je stvaralačka. Svaki umetnik mora biti individualna ličnost. On mora stvarati iz sebe a ne van sebe. Inače je parasit koji živi od drugih kao pseudo-ličnost. Taj parasit ima i svoje poznato najobičnije ime: diletant. U nas je već razvijen kult diletantizma, a njegovi protagonisti su u životu izvrsni mistifikatori neupućene i nevaspitane okoline. Oni su grobari i zaprečuju svaki progres.

Mnogi deceniji a u velike i danas bila su njihova carstva, ali ovaj Treći Decenij neka je namenjen nama. Mi ga opet namenjujemo odlučnoj borbi protiv svake tradicije, protiv svih regionalizama i granica: za umetnost i čoveka — nema granica! Stranice „Zenita“ otvorene su za tu borbu za sve apostole umetnosti i čoveštva od Severnog Pola do Rta Dobre Nade. Ovim rečima „Zenit“ bez ikakove maske izlazi pred Mladu Jugoslaviju i naveštava svoje novorođenie: Novi Čovek! Novi Duh! Nova Umetnost!

O veliko presvetlo sunce u ZENITU. Kad nebesa zvone veliko zenitno podne, naše se oči tebi podižu, naše se duše otvaraju ko svečani moskovski hram. Naša srca plešu u krvavom ritmu ples čovečjeg očaja na zemlji. A taj čovek što ga tražimo na zemlji i on ima svoj ZENIT. Mi čeznemo za njim — za najvišom moći unutrašnjeg svemira.

O zenitno sunce! Ti goriš ko plameni žrtvenik. Naše su oči žute od vatre i čežnje za najvišim prestolom — DUHA.

Naslovna strana 4. broja „Zenita“. Foto: unilib.rs/Zenit

Naše su duše prepune čežnje za objavljenjem. A umetnost je veliko objavljenje Duha i veliko ispunjenje čovekovih čežnja. Ona je večni naš nemir, večna dinamika, pokret, večna anarhija, večna revolucija. U njoj ne može i ne sme biti mirovanja. Naša tragedija nemira i umiranja postigla je svoj Crni Vrh i odredila umetnosti novi pravac. Danas je Druga Renesansa.

U ekspresionizmu ona je našla svoju najsnažniju afirmaciju. Ekspresionizam je imperativ duše za najjačim izražajem u umetničkom delu.

Zenitizam — kao inkarnacija duha i duše imperativ je za najvišim izražajem u umetničkom delu.

Zenitizam je težnja za stvaranjem najviših oblika.

Zenitizam je apstraktni metakozmički ekspresionizam.

Zenitizam i ekspresionizam su zrcala u kojima ćemo ugledati našu strašnu unutrašnju bol — dramu naše duše. Oni će još dugo ostati ukleta zrcala za još nerođena pokolenja što su začeta u krvi. Jer oni neće naći sebe, ali će naći — nas. Oni će dugo i bespomoćno u budućnosti tražiti sebe, i opet će naći — nas. A mi kao strašne prikaze i fantomi lutaćemo krvavim rukama njihovim snovima i noćima.

Mi smo amanet budućih sinova koji treba da se žrtvuju za spasenje Čoveka, a mi im ostavljamo našu Golgotu i Maslinovu Goru u delima — ko utrti put do vaskrsenja.

Naš vapaj: ČOVEK.

Naša vera: ZENITIZAM.“

(P. L.)