Koje su filmove gledali Jugosloveni: Danska seksi-komedija umalo da sruši „Kuma“ sa trona — zato što su ljudi bili željni seksa na ekranu

Jugoslavija nikada nije bila deo Istočnog bloka, mada nije bila ni deo Zapadnog. Bila je nesvrstana, i kao takva otvorena prema celom sveta iz kojeg je bez diskriminacije primala umetnost, muziku, nove filmove. Doduše, filmovi su često znali da dođu sa nekoliko godina zakašnjenja, ali to u ono vreme nije bilo preterano čudno ni za kapitalističke zemlje.

Jugosloveni su obožavali film i hrlili u bioskope, koji su sedamdesetih doživljavali svoje zlatno doba. Republičke televizije su imale par kanala i vrlo konzervativan filmski program, nije bilo video-plejera, a kamoli računara, interneta, torenata i svega što postoji danas. Ako ste hteli da pogledate „dobar film“, morali ste u kino-salu.

Preporučujemo

No, koji su to „dobri filmovi“ bili najgledaniji u to doba, zbog kojih su ostvarenja jugoslovenski filmofili izdvajali novac na blagajnama, možda i po nekoliko puta?

Krenimo od 1969. godine, kada je najgledaniji film u jugoslovenskim bioskopima bio „Otkriće ljubavi“ danske rediteljke Anliz Majneh, snimljen četiri godine ranije, koji je pogledalo 195.272 ljudi. Radnja se odigrava 1913. godine u letnjikovcu na obali mora, a glavni lik je srednjoškolac preopterećen masturbacijom koji primećuje da je sobarica Sofi seksualno zainteresovana za njega, ali ne zna kako da se postavi. Sinopsis objašnjava zbog čega je bio gledan: živeli smo u konzervativnom, krutom društvu pre seksualnog oslobođenja, i ljudima je trebao odušak.

1970. godine najgledaniji je bio kontroverzni „Doktor Živago“ režisera Dejvida Lina, snimljen pet godina ranije, koji je u bioskopima pogledalo 231.679 gledalaca. Uvereni smo, ili se nadamo, da o ovom ostvarenju — u kojem su glavne uloge tumačili legendarni Omar Šarif, prelepa Džuli Kristi i sjajna Džeraldina Čaplin — nastalom po slavnom romanu velikog Borisa Pasternaka, ne moramo posebno pričati. Toliko je očaralo publiku da je naredne godine ostalo na tronu: ponovo ga je pogledalo more ljudi, još više nego prethodne, budući da je kartu za njega na blagajnama 1971. pazarilo 241.033 Jugoslovena. Razumljivo, bili smo jedina socijalistička zemlja u kojoj se prikazivao: iza Gvozdene zavese je bio jedno veliko „no-no“.

1972. godine film koji je privukao najviše ljudi — tačno 356.099 — bilo je ostvarenje „Ljubavna priča“ Artura Hilera. Radnja ovog filma vrti se oko momka i devojke koji dolaze iz različitih klasa, ali koji se uprkos tome ludo zaljubljuju jedno u drugo. A onda, naravno — tragedija.

1973. godine „Kum“ Fransisa Forda Kopole privukao je 422.891 Jugoslovena u bioskope širom zemlje, od Vardara do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana. Odbijamo da bilo šta kažemo o ovom remek-delu. Ako postoji neko da ga nije gledao, što je nemoguće, neka ga odmah pogleda. Ili neka prestane da čita tekst o najgledanijim filmovima u našoj zemlji sedamdesetih. Bez uvrede, ali ako niste gledali „Kuma“ zalutali ste na članak o filmu.

1974. godine na jugoslovenski bioskopski presto popeo se „Poslednji tango u Parizu“, ostvarenje slavnog italijanskog reditelja Bernarda Bertolučija, sa Marlonom Brandom i Marijom Šnajder u glavnim ulogama. Snimljen pre godine ranije, privukao je u kino-sale 356.930 ljudi. Uzgred, nadamo se da niste alergični na reč „kino“, pošto je njena upotreba u našem jeziku savršeno legitimna (Rusi, recimo, bioskop zovu „kinoteatar“, a samo šačica naroda ide našim putem: Holanđani govore isto kao i mi, dok Danci i Šveđani kažu „biograf“); pritom je kino-sala standardni pojam.

Godine 1975. najgledaniji je bio „Cvet hiljadu i jedne noći“ još jednog slavnog italijanskog režisera Pjera Paola Pazolinija (tvorca možda najkontroverznijeg filma u istoriji svetske kinematografije: „Salo, ili sto dvadeset dana Sodome“). Muziku je radio Enio Morikone, što je samo po sebi dovoljno da se ovaj film i danas pogleda. A u Jugoslaviji ga je tada pogledalo 344.842 ljudi.

Sa namerom da pogledaju „Ajkulu“ Stivena Spilberga — sa Rojom Šajderom, Robertom Šoom, Ričardom Drajfusom i Lorejn Geri u glavnim ulogama — bioskopske dvorane je 1976. godine posetilo 356.627 ljudi. Ne znamo koliko tačno njih posle toga više nije smelo da se u Jadranu udaljava od plićaka, ali znamo da ih je bilo.

Naredne 1977. najgledaniji je bio „Na zmajevom putu“. Zbog Brusa Lija (koji je ovaj film i režirao) kino-sale posetilo je 314.306 Jugoslovena, što je naravno bilo samo produbljivanje jedne duge i intimne duhovne veze „svih naših naroda i narodnosti“ sa najvećim kineskim junakom svih vremena, koji je za ondašnje naše ljude verovatno najbolje od svih otelovljavao slobodarski duh Jugoslavije i pravednu borbu po načelu „sam protiv svih“. Interesantno, kod nas je ovaj kultni kung-fu film Roberta Klausa stigao sa pet godina zakašnjenja.

1978. godine rekord koji je postavio Kopolin „Kum“ umalo nije oborila (u odnosu na to remek-delo bezvredna) danska seksi-komedija „Hopa cupa u krevetu“ reditelja Džona Hilberta Larsena, koji je stvarao pod umetničkim imenom Džon Hilbard. Stigao je sa dve godine zakašnjenja, ali za 409.506 Jugoslovena željnih seksualnog oslobođenja čekanje se bilo isplatilo. Nećemo previše otkrivati za slučaj da neko želi da ga pogleda; ali recimo da se priča vrti oko direktora koji zapostavlja svoju lepu mladu suprugu, koja zarad olakšanja počinje da radi kao eskort-dama. Njegova današnja ocena na IMDB-u vrlo je slaba, ali to može biti zato što ljudi ne znaju da stavljaju stvari u njihov vremenski kontekst. Vi ne budite ti ljudi. Ocena 4,6 uopšte nije toliko strašna.

(P. L. / Izvor: Yugopapir.com)