„Ništa ne vredi stvarati u Srbiji“: Zašto je naš poznati slikar početkom karijere 1930. na Malom Kalemegdanu cepao svoje radove

Bašta kafane "Ruski car" u Beogradu. Foto: Facebook/old.belgrade

Slikar, grafičar, ilustrator, pesnik, kritičar, čovek koji se bavio opremom knjiga, tipografijom i izradom plakata: sve je to bio Mihajlo S. Petrov, rođeni Beograđanin koji je na svet došao 1902. a sa njega otišao 1983. godine. Odmah nakon Prvog svetskog rata studirao je na Umetničkoj školi u Beogradu, a usavršavao se u Beču 1922, zatim Krakovu, i u Parizu tokom 1924—1925.

Bio je — kažu autorke knjige „Biografije saradnika Zenita“ Vidosava Golubović i Irina Subotić — jedan od najaktivnijih saradnika tokom prve faze ovog kultnog jugoslovenskog lista koji je dvadesetih godina izdavao pesnik, književni kritičar i glumac Ljubomir Micić; u njegov krug je ušao zahvaljujući posredovanju velikog Stanislava Vinavera koji je u Beogradu prikupljao priloge za taj časopis dok je on još izlazio u Zagrebu (iz kojeg će se 1924. preseliti u glavni grad pa dve godine kasnije zbog teksta „Zenitizam kroz prizmu marksizma“ biti ugašen od strane vlasti, koje će pokrenuti i sudski spor protiv Micića koji će pobeći u Pariz).

Za „Zenit“ je Petrov specijalno radio linoleume koje kritika smatra vrhuncem njegovog likovnog stvaralaštva, kojima se uključio u aktuelne umetničke tokove i koji „istovremeno znače izuzetan trenutak u istoriji srpske likovne umetnosti uopšte jer je ona na autentičan način približena avangardnim traganjima u svetu“.

Posebno su se izdvajali linorezi „Autoportret“ i „Današnji zvuk“, koji su štampani uz njegovu pesmu „Fragment naših grehova“ koja glasi:

„Autoportret“, linorez, Mihailo S. Petrov, 1921. Foto: Unilib.rs/Časopis „Zenit“, br. 6, Zagreb, meseca jula 1921.

„Napete su sve spirale

ciničke i sive

i u ravni snežno-plavi upisani

krug

O

trougli nose na temenima Život

a u središtu začarani san!

Danas

u mutni pokajnički dan

ulazud mole pognutih glava

naših grehova sedam! —

Bol je elipsa

parabola je krilo

a otkinuti crveni zvuk smo mi

što strujimo kroz eter

i ton“

U istom broju stoji i beleška o njemu: „Vrlo mlad i afirmativan. Naša nova vrednost. Treba je samo osetiti. Mih. S. Petrov je jedno novo naznačenje i početak. Individualnost koja se afirmira zasebno i neovisno. »Zenit« ga oseća, voli i pozdravlja.“

U jedanaestom broju ovog lista krajem 1921. godine izašla je i njegova pesma „Ritmi iz pustinje (pesma nalik na pismo)“:

„Autoportret s lulom“, Mihailo S. Petrov, 1922. Foto: Mihailo S. Petrov

„drhti crveni zvuk

kroz plohe što se u crnome seku

prokletstvo na smrdljivi grad

leluja sena moje krvave sene

zategnuto od neba do ulice u trku

kad spirale zmijasto bolom

prodiru u grotlo

ne tiče me se što se podamnom ruše oblici

kroz bolan plač gospode kritičara

ruše se svetovi

grad smrdljiv zlikovačkih želja

pod ludim ehom teških koraka

što koče kroz žuto svetlo ulice

i krvavu bolesnu senu

na pločniku prljavo belom.

otkinem li veliki cvet

ogroman polip upijen u nebo

sve jedno što znam

biću opet otkinuti crveni zvuk

kroz plohe što se u crnome seku

misao bez pecanja riba

u suncu na zambezi

P. S. pozdrav aleksiću i dadi

sa puta

z e n i t u“

Zbirka Ljubomira Micića sačuvala je tri rada g. Petrova, i to „Kompoziciju“ iz 1922, portret Branka Poljanskog iz 1924. („blage geometrizacije lika, dendističke odeće i sa urbanim elementima u pozadini“) i plakat za međunarodnu izložbu „Zenita“ iste godine, „sa naglašenim stilizacijama gradskog ambijenta, jasnih boja i kolažiranim delovima, preuzetim iz kataloga pomenute izložbe. Ovaj rad spada u najranije kolaže rađene u našoj umetnosti“.

„Kompozicija 77“, Mihailo S. Petrov, 1924. Foto: Mihailo S. Petrov

Priloženu iznad možete videti njegovu sliku „Kompozicija 77“ koja se nalazi u vlasništvu Muzeja savremene umetnosti, koja je takođe nastala tokom njegovog zenitističkog perioda, koja je anagramski posvećena Branku Poljanskom i koja je bila tematski vezana za knjigu „77 samoubica“ tog autora iz 1924. godine.

Naposletku su se Micić i Petrov razišli, a iz sačuvane prepiske da se zaključiti da je uzrok nesporazuma bio finansijske prirode. Bio je g. Petrov saradnik i drugih avangardnih časopisa, u periodu 1926—1929. član grupe „Oblik“, zatim osnivač Grafičkog odseka Akademije likovnih umetnosti i Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu, jedan od organizatora Šeste jugoslovenske izložbe 1927. godine u Novom Sadu i Prve grafičke izložbe 1934. u Beogradu.

No nakon zenitističke faze, Petrov se mahom vratio konvencionalnijim temama i formama, čak jedno vreme na desetak godina napustio grafiku, da bi se posle Drugog svetskog rata u duhu vremena bavio se i „radničkim“ temama; u to doba nastao je snažni portret kostolačkog rudara Filipa Gojčeta iz 1949. nazvan „Kostolački rudar I“, kao i drvorez „Rudar I“ iz 1950. godine.

E sad, na samom početku tridesetih prošlog veka, premda već poznat i priznat kao umetnik, Mihajlo Petrov bio je tek na početku svog dugog i bogatog stvaralaštva. U taj kontekst treba staviti vest koje je beogradsko „Vreme“ objavilo u subotu 20. septembra 1930. sa nadnaslovom „Razočarenje jednog umetnika“ i naslovom „U besu što nema publike na izložbi, slikar g. Mihajlo Petrov juče je cepao sopstvene slike u Paviljonu na Malom Kalemegdanu“.

Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“. Foto: Wikimedia/A.Milenković

Malo poznata, zaboravljena epizoda iz života čuvenog i, nažalost, jednako zaboravljenog slikara i grafičara (osim deklarativnog busanja u grudi, kada smo mi to kao narod uopšte vodili računa o umetnosti i svojoj kulturnoj baštini?) opisana je ovako:

„Juče posle podne desila se u Umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu jedna neobična stvar. Već duže vremena otvorena je, kao uvod u veliku umetničku sezonu 1930—31, izložba slika g. Mihajla Petrova, jednog vrlo dobrog slikara iz redova mlađe generacije. G. Petrov je u maloj sali paviljona izložio oko pedeset svojih slika, među kojima ima prekrasnih i znalački rađenih pejzaža iz najlepšeg dela Šumadije, gornjeg Pomoravlja i Rudnika.

I, od dana kad je na otvaranju bilo oko 30 osoba, pa sve do juče, g. Petrov je uzalud čekao što obilniju posetu mušterija. Nikoga nije bilo sem nešto malo đaka. Nalazio se u očajanju, ali je ipak čekao. Međutim, dani su prolazili, oko paviljona legle su se i sunčale zmije, gušteri, žabe; slazili su na slike slepi miševi i raznobojne bube, a posetilaca nije bilo. Međutim, kako je morao da polaže redovno ugovorenu sumu za salu, situacija je postala beznadežna, jer su na kasi stajali neotrgnuti blokovi karata. Juče više nije mogao da čeka. Mladi slikar, gledajući praznu salu, gledajući kako sunce zalazi a slike niko ne gleda, pao je u pravi bes:

— Šta mi vredi to što me ceo svet priznaje, što me kritičari hvale, što na kraju krajeva nešto i znam, kad... eto...

„Škofja Loka“, Mihailo S. Petrov, 1923. Foto: Mihailo S. Petrov

U jednom monologu, koji bi teško bilo reprodukovati, on je izrazio svoje očajanje do vrhunca. A zatim, sav besan, izgubivši veru i u svoje radove, počeo je grozničavo da okida slike sa zidova i da cepa platna golim rukama, razbacujući kuće, stogove sena, livade, šume, reke, crkve i drveća po svima uglovima masnog parketa.

I, ko zna dokle bi tako rušio, gde bi se zaustavio u tom demoliranju (jer 50 slika, 50 platna i 50 okvira znači ceo dan cepanja) da se nije pojavila njegova gospođa i počela ga umirivati. Ništa nije pomoglo. Još nekoliko slika postalo je žrtvom ovog »samouništavanja«. Tek kad se pojavio jedan stran čovek on je stao.

Bio je umoran, bled, iznemogao od besa:

— Ništa ne vredi, gospodine, da se mučite i stvarate. Ništa...

Jedva su ga sklonili da donese od kuće nove slike na mesto pocepanih i da... nastavi izložbu. Možda sa više sreće.“

Ne zna se koje je slike tačno tom (ne)prilikom uništio, ali iz činjenice da se događaj desio godinama nakon razlaza sa „Zenitom“, i iz reči autora članka da među njima ima „prekrasnih i znalački rađenih pejzaža iz najlepšeg dela Šumadije“, da je po masnom parketu bacao „kuće, stogove sena, livade, šume, reke, crkve i drveća“ — sledi da je tom prilikom izlagao dela iz svog „konvencionalnijeg“ perioda koji je verovatno manje zanimljiv. Što ne znači i manje vredan.

(P. L.)