7 minuta držaćete dah: Ovaj film srpskog reditelja otkriva kako izgleda biti plen muškarca i šta se dešava kada žena postane predator (VIDEO)

"Prati te pustim ulicama. Ne čuješ ga, ne vidiš, ali znaš da je tu, odaje ga miris napete senke. Poznata jeza spušta se niz kičmu - i ranije si bila plen. U kratkoj suknji, u farmerkama, u širokoj trenerci ili letnjoj haljini. "Krzno" je nebitno, kada im zapadneš za oko.

A večeras je to veče. Prost izlazak na ulicu te je doveo u opasnost. Žuri, ali ne prebrzo, da ne pojuri za tobom. Žuri, ali ne tako prokleto glasno, svaki korak te izdaje. Damar tvojih štikli o beton maskira njegove korake, njegov dah, isprekidane ujede rajfešlusa...

Preporučujemo

"Prey" (a short film) from Aćim Vasić on Vimeo.

A možda njega nema i tvoj strah je bez razloga. Okreni se, možda je iza tebe samo prazan pločnik. A možda je najgore ga pogledaš u oči. Gde su ljudi u ovom prokletom gradu? Gde su šetači pasa, da ga sapnu povocem, obznane lavežom? Gde su taksisti, zalutali, gde su pijani?"

Da potpetice, strah i bešumno postojanje predatora jedino postoje u mračnoj ulici - to je ono što film "Plen" ("Prey") Aćima Vasića, srpskog reditelja koji živi i radi u Parizu, natera svoje gledaoce da osete.

Sirov i moćan, ovaj film u svega 7 minuta ispituje mračne strane progonitelja, "lovaca" koji na ulici vrebaju svoju lovinu, uhode je i onda povrede. No, "Plen" takođe postavlja pitanje šta je potrebno da se uloge zamene? Da lovac može da postane lovina, ali da se lanac nasilja ne nastavi?

Mnogi muškarci nisu ni svesni da se žene suočavaju sa ovakim traumama Foto-ilustracija: Profimedia/Alamy

- Čitao sam na brojnim sajtovima o nasilju na ulicama, pregledao sam statistike i bio užasnut činjenicima da je ovo svakodnevni problem u svakoj zemlji na planeti. Ohrabrilo me je što ima mnogo udruženja, pokreta, umetnika i mojih kolega koji pokušavaju da podignu svest o ovom problemu i urade nešto povodom toga - rekao je Vasić za medije o filmu snimljenom za samo tri noći.

Jedini tekst i muzika u ovom filmu su odjeci štikli, disanje muškarca i žar na cigareti. Sedam minuta je dovoljno da gledaocima dočara mračne ulice Monmartra. Svaki put kada junakinja zamakne iz ćoška, napetost se poveća. Kada ritam potpetica ubrza, ubrza i srce onog koji gleda. Sve dok kraj filma ne donese odušak i ukaže šta je potrebno da se nasilje prekine i uputi muškarce u postojanje trauma sa kojima se suočila skoro svaka žena na svetu.

Film je deo "MeToo" ("I ja") talasa , koji je imao odjeka u celom svetu. Kod nas se "MeToo" kao takav masovno nije primio, ali je izlazak Marije Lukić iz Brusa u javnost ukazao na važnost da žene otvoreno govore o seksualnom nasilju koje su trpele i trpe. Naši umetnici koji žive vani teško da su mogli da ga izbegnu, a Vasić je sam rekao medijima da su se statistkinje rado odazvale na poziv da učestvuju u njegovom filmu. Bilo ih je oko 100. Njih 99 odsto reklo je tada da je imalo slično iskustvo kao nema junakinja filma.

Film ispituje tu zamenu uloga i postavlja pitanje šta se desi ako žene počnu da prate muškarce i prostim hodom iza njihovih leđa im uteraju strah u kosti. Koliko je žena potrebno da se silovatelji, napasnici, progonitelji razotkriju kao kukavice?

Pogledajte "Plen", pa nam javite vaše odgovore.

(D.D.S.)