Premijera u Narodnom pozorištu: Da li bi htela da se još ponekad nađemo?

Osnovni razlog za pisanje dramskog teksta, a zatim i njegovo postavljanje, je potreba da se osvesti lično iskustvo silovanja, te lična borba za prikaz devijacija u strukturama institucija moći s kojima se susretne žrtva seksualnog nasilja. Tačnije, unutar pravosudnog sistema uspostavljenog na dehumanizovanim tehnološkim principima proizvodne trake. I to sve u vreme u kome Sistem svakodnevno, sistematski i planski siluje većinu svojih podanika, a naročito podanica, onemogućujući jednakost polova, potreban nivo lične i kolektivne sigurnosti, društveni i ekonomski napredak, te humano životno okruženje dostojno čoveka.

Autori teksta su bili neposredni akteri ovakvog ponašanja, jedno kao žrtva silovanja a drugo kao neposredni akter unutar pravosudnog sistema čiji je posao bio otkrivanje i procesuiranje izvršilaca krivičnih dela silovanja, seksualnog nasilja, trgovine ljudima u svrhu seksualne eksploatacije i slično.

Dramski tekst u poeziji „Da li bi htela da se još ponekad nađemo“ je u postpost dramskoj formi sa elementima verbatim drame prati glavnog aktera, anti-žrtvu silovanja Anu Isaković – gde je i sama kategorija žrtve produkt struktura moći. Glavna junakinja se nosi sa omniprisutnim žigom krivca, umesto žrtve, u izrazito patrijarhalnom i militaristički nastrojenom društvu, gde je žrtva stigmatizovana, a odnos žrtva – krivac postavljen inverzno i sablažnjavajuće.

Koautori i izvođači: Aleksandra Veljković, Gordana Đokić, Mirjana Jelić, Dragan Stokić, Đorđe Živadinović Grgur, Igor Filipović, Nikola Živanović

Projekat podržali: Ženski fond Rekonstrukcija, GO Stari grad, AKUD „Branko Krsmanović“, Njegova svetost ZenZen, Granoff, Narodno pozorište u Beogradu, LILU shoes.

(Telegraf.rs/ PR)