Sa visokih tornjeva Notr Dama Kvazimodo je špijunirao čitav grad: Kako ćemo preko "Zvonara bogorodičine crkve" večno pamtiti simbol Pariza

Notr Dam, katedrala koja je sinoć ozbiljno oštećena u požaru, zauvek će biti nezaobilazni deo francuske istorije i umetnosti. Iako su velelepnu zgradu Klod Mone i Matis ovekovečili u čitavom nizu slika, iako je na platnu "Krunisanje Napoleona Bonaparte" Žaka Luja Davida upamćen ne samo enterijer, već i važan momenat u istoriji, na pomen ovo arhitektonskog bisera svi se odmah sete Kvazimoda - zvonara iz klasika Viktora Igoa.

- Svaka strana, svaki kamen ovoga starodrevnog spomenika, Bogorodičine crkve je list ne samo istorije narodne, nego i istorije nauke i umetnosti - napisao je Igo u "Bogorodičinoj crkvi u Parizu", što je pravo ime romana, dok je  "Zvonar Bogorodičine crkve" naziv crtanog filma koji su mnogi voleli kao deca.

Viktor Igo Foto: Wikimedia

Sama katerdrala inspirisala je Igoa da napiše ovaj roman i podstakla njegovu večnu strast prema gotskoj arhitekturi i umetnosti. Čitava priča o prelepoj Ciganki Esmeraldi i njenoj kozi-proročici, deformisanom i plemenitom Kvazimodu i licemernom Frolu, vrti se oko Notr Dama, simbola Pariza. Sa visokih tornjeva Frolo i Kvazimodo špijuniraju čitav grad.

Držeći se za kanap od zvona, Kvazimodo spasava Esmeraldu sa vešala. Crkva joj, kao sveto mesto, pruža utočište od zakona. Frolo gine kada ga Kvazimodo gurne sa terase crkve, a opis same katedrale, donekle paralelan sa fizičkom deformacijom Kvazimoda, onima koji nisu videli ovu crkvu pre požara i danas, dva veka kasnije, može da je dočara:

 

 

 

View this post on Instagram

💔 . . #notredameA post shared by Cristina Correa Freile (@dibujosdecristina) on Apr 15, 2019 at 11:14am PDT

- Uostalom, on se vrlo nerado okretao ljudima. Bila mu je dovoljna njegova katedrala. U njoj je bilo mnogo mermernih kipova, kraljeva, svetaca, biskupa, koji mu se bar nisu podsmevali u lice, a gledali su ga mirnim i blagonaklonim pogledom. Oni drugi kipovi, koji su predstavljali čudovišta i demoni, nisu ispoljavali nikakvu mržnju prema njemu, jer je isuviše ličio na njih. Pre bi se moglo reći da su se podsmevali ljudima... Katedrala, uostalom, za njega nije bila samo društvo, već i čitav svet i priroda. On nije sanjao o voćnjacima već o cvetnim vitražima, nije znao za drugi hlad do za hlad ovog kamenog lišća koje je, puno ptica, kitilo saksonske kapitele, ni za druge planine do za ova dva džinovska crkvena tornja, ni za drugi okena sem Pariza koji je hučao dole pod njima.

Statue koje krase fasadu Foto: Pixabay

Preko Notr Dama, onog što se dešava iza njegovih zidina, ali i ispred, na trgu, gde se sudi, ljubi, umire, gde se društvo izvrće naopačke, Igo slika Parižane jednog doba. Ovako su oni ljubili, sudili i umirali:

- Jer ljubav je kao i kakvo drvo: niče sama od sebe, duboko pušta korenje u svakoliko naše biće i nastavalja da se zeleni i kada je smrvljeno srce u kojem je ponikla. Što je ta strast nerazumnija - i upravo je to u njoj neobjašnjivo - utoliko je žilavija. Ona je najpostojanija onda kada nema nikakog opravdanja.

Bogorodičina crkva u Parizu Foto: Pixabay

- Nikada čovek nije odvažniji nego kada mu je džep prazan.

Simbol Pariza Foto: Wikipedia/jerome Dumonteil

- Znate li vi šta je prijateljstvo? - upita je on.

- Znam - odgovori Ciganka. - To znači biti brat i sestra, dve duše koje se dodiruju, ali se ne stapaju u jednu, kao dva prsta na šaci.

- A ljubav? - nastavi Grengoar.

- Ah, ljubav! - reče ona i glas joj zadrhta, a oči zablistaše - To znači biti dvoje, a ipak biti samo jedno. Muškarac i žena koji se stapaju u jedno anđeosko biće. To je kao neko nebesko blaženstvo.

Video: Urušio se čuveni zvonik Notr Dama

(D.D.S.)