Kada sam taksisti dao ime ulice, rekao je "U, bre, tu živi onaj Šiptar": Uliks Fehmiu o odrastanju na Lionu, ratu i biznisu sa pekarom u Americi

U velikom intervjuu koji je dao za Nedeljnik, poznati glumac Uliks Fehmiu seća se početka rata, života u Beogradu devedesetih, kao i odlaska u Ameriku.

- Neretko se sećam najlepših stvari u ružnim godinama rata. Ponekad se najlepše stvari dese u najstrašnijim okolnostima. Takva su i moja sećanja na Beograd u tim godinama - priča on.

Preporučujemo

Tih devedesetih pokušavao je, kaže, da se uspostavi ne samo kao glumac, već i kao misleće biće.

- Imao sam jedva dvadeset i neku godinu, život je bio predamnom, a ja sam bio potpuno svestan onoga što se dešava i onoga što će uskor doći. Najlepše i najstrašnije uspomene u istim slikama - kaže on.

Na pitanje kada je odlučio da ode, odgovara:

- Sve poslove u Americi imam sa drugovima sa kojima sam odrastao u Beogradu. Išli smo u osnovnu i srednju školu, čak smo bili uajedno i u vojsci u Sarajevu. Ja sam bio zaljubljen u Lion. Ja sam Lion disao. Kada smo se preselili iz ulice Tometa Tomšića, solitera na Lionu, u Ulicu Stanislava Sremčevića, što je sto metara vazdušne linije, mislio sam da mi se dešava nešto najstrašnije na svetu. Ja sam za svoj kraj i za svoje drugove bio veoma bvezan. I kad su oni otišli iz zemlje, otišao je i deo mene. Kada je Bekim došao prvi put u Ameriku da nas poeti rekao mi je: Otišao si u Njujork, ali sa Liona nisi otišao. I to je donekle tačno - seća se on.

Kaže da su on i njegovi drugovi sa sobom, kao kornjače, odneli taj svoj Lion i preselili ga u Njujork, Boston, Sidnej...

Uliks Fehmiu, Foto: ATA Images

- Oni su otišli iz Beograda pre mene. A istovremeno, kod nas u kući je ceo pakao koji će nastupio krenuo mnogo ranije, jer je prvo krenulo sa Kosovom. Imam u sebi krvi bratskih naroda: albansku, srpsku i hrvatsku. Moj otac je propatio zbog svega jer je dobro video šta će s edogoditi - priča Fehmiu.

Na kraju treće godine Akademije je poslednja tura njegovih prijatelja je otišla.

- Već je krenula "balvan revolucija" i ja sam počeo da razmoišljam o odlasku. Prvo leto u kojem nismo išli u hrvatsku na more je 1991. To leto smo bili na Ibici i već smo tada razmišljali da tražimo američke vize u američkoj ambasadi u Barseloni, ali je bio praznik, ambasada je bila zatvorena, pa smo se vratili u Beograd.  I onda me je sačekala jedna od prvih filmskih ponuda "Bulevar revolucije". U to vreme sam sam sebe pitao šta bi moglo da me zaustavi da ne odem i prvi razlog bio je da dobijem glavnu ulogu u filmu, a drugi da radim sa Snežanom Bogdanović koju sam tada video i odmah mi se dopala. I onda je stigla ponuda da glumim u predstavi "Zapali me" u kojoj je glavnu ulogu igrala ona. Kada me je rećiserka Alista Stojanović pitala da li želim da igram u predstavi, rekao sam "naravno" - seća se on.

U međuvremenu su se zatvorile granice, on je ostao u Srbiji i krenuli su da mu stižu pozivi za vojsku i vojne vežbe.

- Otišli su iz Beograda Rade Šerbedžija i Haris Buirina. Jdne noći sam s evraćao kući taksijem da drugom i dve drugarice. Kada sma rekao taksisti adresu, rekao je "U, bre, što mrzim tu adresu". Zašto, pitao sam. Pa, tu živi onaj Šiptar, mamu mu je*emvaljda se već odselio na Kodovo. Ja mu kažem "To mi je otac", a on "Au, eto sranja" - priča Fehmiu.

Ali, nije to u njegovom životu ništa novo.

- Nisam hteo da idem u vojsku, u bilo koju vojsku nisam hteo da idem. Moji drugovi su u Americi krenuli sa pekarom. PČitali su me za pomoć i Bekim mi je dao neku sitnu lovu da im pošaljem. Tako da sam postao deo te pekare dok sam još bio ovde.

(Telegraf.rs/Nedeljnik)