Završio je 4 razreda osnovne škole i zauvek upamtio svog učitelja: Dorbica Erić je jednu pesmu posvetio baš njemu

Čuveni dečiji pesnik, pesnik, prozni i dramski pisac Dobrica Erić preminuo je juče u 82. godini posle duge i teške bolesti. Dobrica Erić je rođen 1936. godine u selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, kod Gornjeg Milanovca. Završio je četiri razreda osnovne skole u Vraćevšnici i oprobao sreću - kako je sam govorio - u mnogim zanatima...

A upravo o tom periodu u školi pisao je i u pesmi "Pismo učitelju", koja je ujedno jedna od najlepših koje je napisao:

Preporučujemo

Pismo učitelju

Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću

Dragi gospodine Učitelju, ne znam

Da li si na ovom ili onom svetu

Tvoja reč je za mene bila kao sezam

Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Naučio si me da pišem i čitam

Da poštujem roditelje i sve stare ljude

Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan

Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Ti si nas učio, blag i tih ko dašak

Povetarca što nam je ćarlijao vazda

Da je bolje biti pošten siromašak

Nego nepošten bogataš i gazda.

Naučio si me da volim zastavu

Junačke pesme, Svetosavsku himnu

Da je mnogo bolje izgubiti glavu

Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušao sam Te, dragi Učitelju

Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast

Najviše na svetu volim svoju Zemlju

Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.

Ne važe više priče o poštenju

I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce

Ništa više nije po Tvome učenju

Pa mi se čini da stojim naglavce.

Stari ljudi dvore decu i unuke

Lenjost je vrlina, a pošten rad porok

Vlastoljupci niču svuda ko pečurke

I svaki je novi spasitelj i prorok.

Jedni nas kude, a drugi nas hvale

Treći nas uspavljuju šarenim lažama

Peti našu zastavu cepaju i pale

A tuđe im se viju nad glavama.

Gledam, Učitelju, i slušam u čudu

Mesto da je ljube kao kolač slavski

Dali bi za grumen zlata rodnu grudu

A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!

Dali bi kosovske kosti i božure

Šumadijske voćnjake, Homoljske planine

Vojvođanske žitnice i raške klisure

Krajine i njine krvave haljine!

Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu

Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje

Mačvansko blato, borsko srebro i zlato

Pesmu petlova i Ružu vetrova!

Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet

Snežni Kopaonik, župske vinograde

Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet

Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!

Dali bi sela i varoši, reke i Jezera

I sve naše svetinje nad kojima bruje

Zvona u kojima nam je prezimila vera

U Boga koji sve vidi i čuje.

Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu

I polako se povlačim iz boja

Nisam uspeo da spasem planetu

Što lebdi u magli našeg nespokoja-

Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru

Rasipam suvo lišće reči s grana

I lutam i pevam, usamljen u svetu

Kao crna ovca ili bela vrana…

Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo

Blaži me u ovo predvečerje rano

Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo

I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno

Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!

Dobrica Erić

(Telegraf.rs)