Kad Čkalja zasmeje celu Jugoslaviju protestnim pismom predsedniku Skupštine: „Jugosloveni su toliko beznačajni da nemaju čak ni nacionaliste“

Ima smisla što se Miodrag Petrović Čkalja, jedan od naših najvećih komičara, rodio na dan šale 1. aprila 1924. godine; možda ima nekog smisla i u tome, što je preminuo 20. oktobra 2003, na godišnjicu Oslobođenja Beograda, jer kao što je Beograd oslobođen te 1944. godine tako je i Čkalja generacije svojih sugrađana oslobađao tuge i lošeg raspoloženja. Čak i nakon smrti.

Mlađe generacije verovatno ga pamte svega po redovnim reprizama „Kamiondžija“, ali oni upućeniji „klinci“ setiće se i njegovih rola u seriji „Vruć vetar“, filmovima „Ljubav i moda“, „Orlovi rano lete“, „Bog je umro uzalud“, i tako dalje. No, Čkalja je bio i ostao mnogo više od toga. Krajem osamdesetih godina, kada je jugoslovenski politički i ekonomski sistem bio počeo da se urušava, samo je jedna osoba mogla da zasmeje čitavu zemlju, od Vardara do Triglava, i da sve prebaci na šalu dok sav ozbiljan priča o najozbiljnijim stvarima.

Preporučujemo

Dakle, samo je jedna osoba mogla da zasmeje čitavu naciju. Samo, koju naciju? Upravo je možda na to pitanje duhovito hteo da odgovori marta 1988. godine kada se otvorenim pismom obratio predsedniku Skupštine SFRJ, Slovencu Marjanu Rožiču, čitajući na Televiziji Beograd tekst koji je napisao Radivoje Bojičić, humorista i novinar lista „Jež“.

To pismo Rožiču bilo je samo prvo u nizu od jedanaest, a forma emisije bila je veliki novitet za ondašnje prilike pošto se predsednik Skupštine pojavio uživo u programu, mada ostajući u domenu napisanog scenarija.

Mija Aleksić i Miodrag Petrović Čkalja. Printskrin: YouTube/Stare Serije i Filmovi

Tema pisma — koje će sigurno ponovo zasmejati starije sugrađane, posebno ako se budu setili izvornog emitovanja — je problem Jugoslovena i jugoslovenstva, te odnosa tog krovnog identiteta sa partikularnim etničkim identitetima koji su postojali u okviru njega, ali posebno problem odnosa krovnog jugoslovenskog identiteta sa nekadašnjim partikularnim jugoslovenskim identitetom.

Da pojasnimo. Iako su i Srbi i Hrvati i Bošnjaci (tad se nisu tako zvali) i Crnogorci i Slovenci i Makedonci, bili svi to što jesu ali pride i Jugosloveni, postojali su i ljudi koji su bili samo Jugosloveni, koji su se samo tako izjašnjavali. Dva miliona njih odnosno deset posto populacije: i to diskrimisane i obespravljene populacije koja nema „ni svoju opštinu, a o nekoj republici i da se ne govori“.

Kaže Čkalja — inače tokom Drugog svetskog rata pripadnik Kulturno-prosvetne sekcije 47. srpske divizije Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije — ovako:

„Poštovani druže Rožiču,

Prema poslednjem popisu, u Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Makedoniji, Srbiji i Vojvodini živi dva miliona Jugoslovena.

U zemlji u kojoj nacije imaju sva prava, Jugosloveni su jedini narod koji nema čak ni rimsko pravo.

Foto: Tanjug/Branko Obradović

Jugosloveni u našoj zemlji nemaju ni svoju opštinu, a o nekoj republici i da se ne govori. (Što je predstavljalo svojevrsni apsurd, jer je postajala Jugoslavija kao federativna republika; prim. nov.)

Poslednja republika koju su Jugosloveni imali bila je Užička republika. (Aludira se na to da su „naši narodi i narodnosti“ bili najujedinjeniji kada je bilo najteže, tokom Narodnooslobodilačke borbe, a da su se posle toga raščlanili i razjedinili; prim. nov.)

Jugosloveni su jedini koji bi pristali i na federaciju, samo kad bi im to neko ponudio. (Ponovo onaj apsurd od ranije, prožet sve češćim pričama o potrebi ustavne reforme i promeni odnosa među republikama; prim. nov.)

Jugosloveni nemaju svoj jezik, pa su prinuđeni da međusobno opšte na maternjem, a sa ostalima pomoću tumača. (Zbilja, Jugosloveni kao narod nisu imali svoj jezik; prim. nov.)

Jugoslovene niko ne predstavlja u organima vlasti.

Kad se u organu vlasti i nađe neki Jugosloven, on to mora da čuva kao najveću tajnu. U organu on kao Jugosloven može da bude samo ako niko ne zna za tu njegovu tajnu. (Ovo su pošalice pre svega na račun tzv. nacionalnog ključa po kojem je sve deljeno, od političkih funkcija do mesta u fudbalskoj reprezentaciji; prim. nov.)

Za političku karijeru, bolje je biti i žena, nego Jugosloven. (Kritika na račun društva koje proklamuje polnu jednakost, a opet je ne primenjuje; prim. nov.)

Printskrin: Youtube/Nikola Doktor Zile

U tom pogledu Jugosloven može postići nešto samo ako se pravi mutav, ili ako se pravi Englez.

Jugosloveni su toliko kod nas beznačajni da nemaju čak ni jednog nacionalistu. (Šala na račun narastajućeg nacionalizma u svim republikama, o čemu je tada još uvek moglo da se šali; prim. nov.)

Kad bi se danas izjašnjavali, svako ko drži do bilo kakve budućnosti, ne bi se izjasnio kao Jugosloven.

Samo je ovde teže biti Jugosloven, nego na privremenom radu u inostranstvu. (Gde smo svi bili tretirani kao Jugosloveni, jer stranci generalno nisu ni znali za naše etničke razlike, osim bolje upućene manjine; prim. nov.)

Zato bi, poštovani druže Rožiču, trebalo učiniti nešto da se olakša položaj Jugoslovena u našoj zemlji. (O ironije — u Jugoslaviji; prim. nov.)

Pomoći im da nađu obećanu zemlju.

Inače se bojim, da će tih dva miliona ljudi zalutati, a Jugoslaviju neće naći! (Zalutali su; prim. nov.)

Možda vi kao predsednik Skupštine Jugoslavije znate gde je ta zemlja, a možda možete i da se raspitate kod onih u Veću republika i pokrajina.

Neko će valjda znati.

Mora da postoji još negde osim na geografskim kartama! (Ovo se može protumačiti kao apel da se zemlja spasi od raspada i propasti; prim. nov.)

S poštovanjem, Vaš

Miodrag Petrović“

(P. L. / Izvor: Yugopapir.com)